Bojan Dimitrijević – Hasanbegovićev čovjek kojem nitko nije došao

bojan-dimitrijevic-hasanbegovicev-covjek-kojem-nitko-nije-dosao-4492.jpg

Dimitrijević smatra da Hasanbegović ne treba da se izvini za izjavu da je "antifašizam floskula“: "Nema razloga. To je njegovo naučno mišljenje."
Eh... 
(Na fotografiji svečani doček mnoštva na predavanju Bojana Dimitrijevića u Zagrebu)
Dimitrijević smatra da Hasanbegović ne treba da se izvini za izjavu da je "antifašizam floskula“: "Nema razloga. To je njegovo naučno mišljenje." Eh... (Na fotografiji svečani doček mnoštva na predavanju Bojana Dimitrijevića u Zagrebu)
Foto: 
Radnička frota

Tko je dr. Bojan Dimitrijević, zagovornik rehabilitacije Draže Mihailovića i Milana Nedića te prijatelj hrvatskog ministra kulture Zlatka Hasanbegovića kojem je ovaj udijelio novac za tiskanje knjiga u Hrvatskoj

Pa dobro, bre, Hrvati... Nije vam dosta što kopirate Srbiju u koječemu – vlast vam je izmislila funkciju Prvog potpredsenika Vlade (PPV) specijalno za Karamarka, ili Čačića, kao naša onomad za Aleksandra Vučića, dok se nije vozdigao do funkcije premijera; nezavisnim medijima život visi o koncu, baš kao ovde u Srbiji; miljenici režima prebrojavaju među vama "srbofile", baš kao nama ovde "kroatofile"...

I sve to vam nije dovoljno nego vam još uvoze naše desničare, autentične ljubitelje Četničkog pokreta. Šta je sledeće, da se penjete na Sljeme i vičete: "Ravna Gora pobediti mora"?!

Dobro, neću više da vas zavitlavam, nije vam lako, kao ni nama, uostalom. Elem, čujem, a pravo da vam kažem, u Beogradu ta vest nije uopšte zapažena: istoričar Bojan Dimitrijević, branitelj (!) lika i dela Draže Mihailovića i Milana Nedića, došao vam u Zagreb da održi predavanje na Kliofestu – Festivalu povijesti i niko mu nije došao osim sirotih predstavnika Radničke fronte, koji ga ionako ne bi slušali, jer im je namera bila da izraze protest zbog njegovog prisustva. Pošto mu niko nije došao na predavanje, Dimitrijević se sa domaćinima pokupio i otišao na kafu.

Prvo, mala napomena Radničkoj fronti: nemojte Dimitrijevićevu profesiju stavljati pod navodnike. Zaista je povjesničar, odnosno, istoričar. Diplomirao je 1994. i magistrirao 1997. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom pod "Jugoslovenska vojska u Otadžbini u valjevskom kraju 1941-1945". Osim toga, 1996. na Centralno-evropskom univerzitetu u Budimpešti magistrirao je sa tezom "Royalist Resistance in Northwest Serbia 1941–1945" ("Rojalistički otpor u severozapadnoj Srbiji 1941-1945"). Doktorirao je na novosadskom univerzitetu 2004. godine sa tezom "Jugoslovenska narodna armija 1945-1954".

U međuvremenu se učlanio u Demokratsku stranku, pa je u beogradskoj čaršiji slovio za jednu od ključnih ličnosti onoga što se u šali zvalo "desno krilo DS-a". U svoje ga je okrilje uzeo nekadašnji lider DS-a Boris Tadić te mu je Dimitrijević bio savetnik za reformu vojske u periodu 2003-2004, dok je Tadić bio ministar vojni Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Kad je postao predsednik Srbije, Tadić ga je uzeo za savetnika zaduženog za vojna pitanja. U ta doba, njegovo "četnikovanje" još nije bilo poznato širokoj javnosti te su samo retki znali da Dimitrijević u svom kabinetu drži veliki uramljeni portret đenerala.

Onda je došla 2009. godina, u kojoj je Tadićeva politika "i Kosovo i Evropa" bila na vrhuncu snage. U tu formulu sa Kosovom i Evropom lako se može utrpati šta god srce poželi, pa zašto da ne i levi i desni, i Zvezda i Partizan, kauboji i Indijanci, pa naravno i četnici i partizani.

Te je godine Vlada Srbije formirala nešto što se zvalo Državna komisija za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem. Istoričar Dimitrijević bio je jedan od članova ovog tela, koje je za nekoliko godina rada uspelo da postigne neverovatne "uspehe".

Prvo, utvrdili su da je zvanična (komunistička) verzija hapšenja Dragoljuba Mihailovića u kojoj je ulogu imao Nikola Kalabić – tačna.

Drugo, prekopavali su šta su stigli u okolini Beograda, sve tragajući za mestom gde je Draža Mihailović sahranjen. Dve godine im je trebalo da, u julu 2011., na Adi Ciganliji konačno natrapaju na neke koske.

Međutim, Institut za sudsku medicinu ubrzo je utvrdio da one – nisu ljudske. Neočetnike to nije sprečilo da na mesto gde su kosti nađene polažu vence.

Onda je došla istorijska 2012. godina, kada je s vlasti pala Demokratska stranka, a zajahala Vučićeva SNS. DS se, posledično, koliko-toliko pročistila od neočetničkih revizionista, no Dimitrijević je ostao lojalan član.

Dok ga nije iz stranke izbacilo, no o tome ćemo više malo kasnije.

Sada je zgodan momenat da se vratimo na rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, koja je uspešno okončana prošle godine. U postupku pokrenutom 2009. istoričar Dimitrijević bio je svedok. Zbog tog svedočenja, 2013. godine Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu predat je Zahtev za podizanje optužnice protiv njega i dr. Koste Nikolića zbog krivičnog dela – davanje lažnog iskaza. Podnosioci zahteva bili su Savez antifašista Srbije, Žene u crnom, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Udruženje "Nauka i društvo", Društvo za istinu o NOB i Jugoslaviji i Nezavisno društvo novinara Vojvodine.

Podnosioci zahteva smatrali su da su Dimitrijević i Nikolić, "iako im je kao istoričarima bilo poznato da tvrdnje koje iznose ne odgovaraju istorijskoj istini, ipak izneli lažne tvrdnje i neistinite podatke, a sve u nameri da dovedu u zabludu Viši sud u Beogradu i da ga navedu da izvrši rehabilitaciju osuđenog ratnog zločinca Dragoljuba Mihajlovića".

O detaljima čitaoci se mogu upoznati na ovom linku

Zahtev za podizanje optužnice nije prihvaćen, Draža je uspešno rehabilitovan 2015., i sve bi možda palo u zaborav da se, okuraženi sveže rehabilitovanim Dražom, nisu javili potomci Milana Nedića, kvislinškog premijera Kraljevine Jugoslavije, i podneli zahtev i za njegovu rehabilitaciju. Od čega tačno hoće da ga rehabilituju, nejasno je, jer Nedić nikad ni za šta nije osuđen (ubio se skokom kroz prozor zgrade Ozne na Dorćolu). Proces je u toku, a pre mesec i po za svedoka je predložen opet Bojan Dimitrijević.

U medijima se očitovao ovako: "Proces bi mogao da pomogne da se shvati uloga i zasluga predsednika srpske vlade za vreme okupacije. On je oficir koji je, reklo bi se, žrtvovao i svoje ime i svoju čast da bi možda spasio Srbiju od teških represalija koje su Nemci tada primenjivali u toku ustaničke '41. godine. On je sam bio svestan te svoje uloge da će mu pobednici suditi koji god da budu, ili komunisti ili ravnogorci. Ono što je došlo posle Drugog svetskog rata je stalno potvrđivanje njegove krivice i pozicioniranje na mesto kvislinga, kolaboracioniste. Njegova uloga je zaista bila kompleksna zato što je život pod okupacijom bio sve samo ne jednostavan. On je bio i beo i crn i siv, pa je tako uloga generala Nedića vrlo kompleksna, pa je pored pravne potrebna i jedna istoriografska rehabilitacija."

Tako je govorio Dimitrijević. A onda je opoziciono orijentisanoj javnosti "puka licna", pa je počela da proziva Demokratsku stranku zato što im jedan ovakav i dalje obitava u stranci, koja se, u međuvremenu, preorijentisala ulevo (kao i uvek kad je opozicija).

Predsednik DS-a Bojan Pajtić, u decembru 2015. pokrenuo je postupak za isključenje Dimitrijevića iz stranke. Izvršni odbor obavio je postupak do kraja te je istoričar izbačen. Pošto je Pajtić ocenio da je rehabilitacija Nedića sraman čin, Dimitrijević je odgovorio kako DS takvim stavom "bruka sebe i mene kao naučnika".

Tako je, bar za sada, okončana politička karijera istoričara koji u delu stručne javnosti slovi za akademskog revizionistu. Istini za volju, najširoj javnosti u Srbiji Dimitrijević nikad nije bio naročito poznat, ali ne čudi što je hrvatska javnost upoznata sa njegovim postojanjem budući da se silno obradovao kad je početkom godine Zlatan Hasanbegović postavljen za hrvatskog ministra kulture i informisanja.

"Da li je moguće", veselo je uskliknuo kad je od voditeljke "Novog dana", jutarnjeg programa TV N1, saznao da je Hasanbegović predložen za ministra. Dodao je da Hasanbegovića zna odlično i da mu je vrlo drag kolega, "jedan vrlo lucidan tip i prosto mi je neobično da su ga predložili". Ustvrdio je Dimitrijević da se Hasanbegović bavio političkim idejama, da je autor nekoliko knjiga o muslimanima u Kraljevini Jugoslaviji i Hrvatskoj i "te knjige su mu prilično dobre". Njegovo predsedavanje Nadzornim odborom Počasnog blajburškog voda ne bi trebalo pogrešno posmatrati: "Koliko ja znam, to je kao odbor za održavanje tog spomenika. Nema to neku formalnu težinu, koliko ja znam."

Dimitrijević smatra da Hasanbegović ne treba da se izvini za izjavu da je "antifašizam floskula": "Nema razloga. To je njegovo naučno mišljenje."

Eh...

To što je neko naučnik, ne znači da je svako mišljenje koje iznese automatski naučno. No, izuzetno snažne simpatije na liniji Dimitrijević-Hasanbegović ukazuju nam da se svi oni, relativizatori i revizionisti, odlično slažu.

Uostalom, setimo se svi kako je Naser Orić po izlasku iz zatvora u Sheveningenu zabavljao mase pričama o tome kako osuđeni ratni zločinci svih bivših jugoslovenskih boja i nacija zajedno igraju šah.

E, pa tako nekako.

 

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2016. godinu