Kako je dojučerašnji heroj postao neprijatelj nacije

kako-je-dojucerasnji-heroj-postao-neprijatelj-nacije-6808.jpg

Ruku na srce, postoje nešto sitnije i beznačajnije grupacije ljudi, koje su, pak, podržale igru hrvatskih fudbalera, među kojima je i Novak Đoković, dojučerašnji heroj nacije, a danas "odrod srpskog naroda"
Ruku na srce, postoje nešto sitnije i beznačajnije grupacije ljudi, koje su, pak, podržale igru hrvatskih fudbalera, među kojima je i Novak Đoković, dojučerašnji heroj nacije, a danas "odrod srpskog naroda"
Foto: 
FaH

Odavno je ovde normalnost i ludilo zamenilo mesta. Zato nije ni čudo što je srbijanska javnost sačekala sa orgazmičnim oduševljenjem pijenje otrova Slobodana Praljka sa pratećim rečima, “da se tako voli svoja država, a ne kao ovi naši”; dok, eto, kada ta ista Hrvatska igra finale u fudbalu, onda se gleda onaj “izdajnik” u Vimbldonu, jer “šta nas boli uvo za njihov nogomet.”

Poprilično je teško odlučiti šta je Srbima najteže palo na ovom Svetskom prvenstvu: da li to što su izgubili od Švajcarske (čitaj po njihovom: Albanaca), ili što je Hrvatska uzela srebrnu medalju. Takođe, ne postoje reči koje mogu opisati toliku dozu zavisti i prezira sa kojom se posmatralo kako Hrvati dobijaju Ruse.

Ruku na srce, postoje nešto sitnije i beznačajnije grupacije ljudi, koje su, pak, podržale njihovu igru, među kojima je i Novak Đoković, dojučerašnji heroj nacije, a danas "odrod srpskog naroda".

No, dobro, sve je to normalno; čim je Crna Gora, kao jedna suverena i samostalna država, uspela da nam "zarije u nož leđa", tako što će dva vojnika poslati na Kosmet u sklopu NATO Alijanse; čim se srpskih žrtava samo setimo kada se privuče godišnjica inferna koji se desio u Srebrenici; čim se radujemo pojedinim povlačenjima priznanja Kosova, umišljajući da će to da nam promeni situaciju - onda može i Nole da postane neprijatelj otadžbine, što da ne.

Ali, nikoga ne interesuje što se, maltene, svakog vikenda blokira centar grada, ne bi li kroz njega prošla koaliciona gungula razjarenih pravoslavaca, antivakcinaških talibana i protivabortusnih džihadista, čija je brojka, na veliku žalost čovečanstva, sve veća i veća.

Zabole njih što na Fejsbuku postoji grupa u kojoj se širi opasno neznanje o tobože štetnosti vakcina. Što se, opet, kroz beogradske ulice, na gorepomenutim protestima, vijori transparent sa slikom Ratka Mladića. Što je ovima koji su protiv abortusa glavni argument: “Pa što je noge digla kada neće decu?”.  

Nikoga od te antihrvatske javnosti ne brine što, ukoliko se ovoj koloni pridruže još neke radikalne i ekstremističke grupacije, da to može da bude samo jedan ponovni uvod u anticivilizacijski pomak unazad.

Naravno da ih ne brine, jer je to njima sasvim normalno. Normalno je, razume se, da se zabrane abortusi, jer je to “protiv boga”. Normalno je, pobogu, što pravoslavlje počinje da liči na srednjovekovnu dogmu. Normalno je, dabome, da vakcina - zbog koje je spašeno bezbroj života - bude predstavljena kao otrov od strane diletantskih proroka i prevarantskih iscelitelja. I da upravo ti klovnovi imaju veći kredibilitet od ljudi koji su deset godina života dali, da bi postali lekari.

Odavno je ovde normalnost i ludilo zamenilo mesta. Zato nije ni čudo što je srbijanska javnost sačekala sa orgazmičnim oduševljenjem pijenje otrova Slobodana Praljka sa pratećim rečima, “da se tako voli svoja država, a ne kao ovi naši”; dok, eto, kada ta ista Hrvatska igra finale u fudbalu, onda se gleda onaj “izdajnik” u Vimbldonu, jer “šta nas boli uvo za njihov nogomet.”

Sada, na kraju svega, može se samo zamisliti, po uzoru na onaj napeti događaj sa decom u tajlandskoj pećini, da negde u paralelnom univerzumu, kao u “Rick&Morty” crtanoj seriji, savremena civilizacija - sa sve XXI vekom, njegovim vrednostima, načelima i kulturom - se spušta u tu rupu, pruža ruku Srbima, da se izvuku iz tamnog vilajeta, da im pomogne da izađu iz tog ledenog ambisa u koji su sami upali; na šta oni složno, tvrdoglavo i budalasto odgovaraju: "Neka, neka, nama je ovde dobro!".