Poslednji čavao za Đinđića

poslednji-cavao-za-dindica-6817.jpg

Umjesto bilo kakve akcije, ljudi samo nastavljaju da po tviteraškim avlijama i fejsbuk ćumezima razglabaju o vrhovima ledenog brijega
Umjesto bilo kakve akcije, ljudi samo nastavljaju da po tviteraškim avlijama i fejsbuk ćumezima razglabaju o vrhovima ledenog brijega

Jedva da se i muk čuo kada su se u sparnom danu provukle oslobađajuće presude pripadnicima Jedinice za specijalne operacije Srbije koje je Viši sud u Beogradu oslobodio optužbi za organiziranje oružane pobune 2001. Bila je to samo prethodnica ubojstva Zorana Đinđića koje su počinili isti ti ljudi koji su vodili pobunu. Među njima i Milorad Ulemek Legija, kao i Zvezdan Jovanović, koji robijaju 40 godina zbog atentata na premijera

Proživeti sedam dana u Srbiji, saživeti se sa svakodnevnim ludilom, psihozom i šizofrenijom, navići se na njih kao na nešto normalno - to se može uvrstiti u onaj Ultimate Survival na televizijskom kanalu Discovery.

Očigledno, onda, da je postalo normalno, pošto jedva da se i muk čuo, kada se u onom sparnom danu provukoše te oslobađajuće presudice pripadnika JSO. Za neupućene: Viši sud u Beogradu je oslobodio sedam bivših članova Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti Srbije, JSO, za organizovanje oružane pobune u novembru 2001., koja je bila samo prethodnica ubistva premijera Srbije, Zorana Đinđića, počinjena od strane istih ljudi koji su vodili pobunu. Među njima je i Milorad Ulemek Legija, kao i Zvezdan Jovanović, koji robijaju 40 godina zbog atentata na premijera.

U redu, bilo je pokoja reč, ali taj dušebrižnički urlik Beograda je nekako izostao.

To samo govori o diletantnom i pomodarskom viđenju pokojnog premijera, koga se Beograđani samo sete 12.marta kada bi trebalo da se prošetaju, a i ta kolona je, nažalost, sve tanja i tanja. Uprkos svemu tome, ostaće upamćen kao jedna tragična ličnost našeg vremena. Njegova smrt simboliše poslednji, ugašeni svetionik - na ovom ukletom ostrvu prepunom avetinja i nakaza - koji se sve manje i manje vidi od grobljanske magle.

Umesto da su tu snagu histerije, i umnog raspravljanja, oko toga šta Vučić radi, prelili, sa sve tom neurotičnom notom, u neku peticiju, pismance protesta, da okupe narod na nekom predavanju, tribini, amfiteatru, trgu, ili već nešto da se učinilo, kako se, eto - barem indirektno, pošto nije etički da se komentariše - ipak ne slažu sa tom oslobađajućom presudom. Jok, bato - oni će samo nastaviti, da po tviteraškim avlijama i fejsbuk ćumezima razglabaju o vrhovima ledenog brega.

A kada Amfilohije hoće da drži parastos Draži Mihailoviću, takođe se ćutećki, bez imalo nervoze, prelazi preko toga; jer, što bi rekli oni, "oh my god, pa to nikoga ovde više ne zanima”. Kada u opozicioni savez ulaze desničarske stranke, kojima će glavna parola biti “Ne damo Kosovo”; bože moj, nije sada to smak sveta, važno je da su protiv vlasti. Što ćemo bi kroz koji dan mogli dobiti rehabilitovanog Milana Nedića; nema ni to veze, rećićemo kako to nije u redu, i na tome će se završiti. Što se ljudi ubijaju, jer nemaju od čega da prehrane porodicu i plate struju; pa dobro, nije to samo kod nas, svuda je tako.

Ali je zato hipsterski važno, da se vrišti oko Savamale, da se i dalje kuka tko je rušio, doduše, bez protestnih šetnji, jer su i one postale passé. Izgleda da smo uzalud šetuckali po krugu dvojke, đuskali uz onu muziku, i drali se kao magarci: “Čiji grad? Naš grad!”.

Zato se sada - s obzirom na svu tu našu površnost, patološku vlastofobiju i zajedljivu frustriranost - zakucava poslednji ekser na kovčeg o izutetno mučnoj, veoma dubokoj i toliko mračnoj pozadini Đinđićevog ubistva, zbog kojeg ćemo, kao narod, ostati na smetlištu povijesti, usled sramotne nemoći i bednog licemerja, da se suočimo sa sopstvenim identitetom i kolektivnom odgovornošću.

* Sud je u međuvremenu donio odluku da se Milan Nedić neće rehabilitirati. Barem ne zasad