Štulić: Pjevam da ne zaboravim

Branimir Johnny Štulić nerado govori za medije. Tek tu i tamo pošalje poneku poslanicu iz nizozemske provincije upućenu gradu i ljudima iz regiona. Ovaj put je šutnju prekinuo za b92.net, a mi prenosimo…

Gospodine Štuliću, podneli ste tužbu protv Plato Booksa, zašto smatrate da ste oštećeni?

Branimir Džoni Štulić:
Taj posao je bio 2010. pre tri godine i bio je dogovor da se 1000 kompleta objavi i to je otišlo sve te godine, znači već u pretprodaji, međutim Plato se na to ne obazire. Oni kažu da su prodali samo 500 komada i evo već tri sajma pokrivaju to, do dana današnjeg prodaju to. A sada mimo toga ugovora još nisu potpisali, mada su obećali. Ja sam potpisao i oni su obećali da će overiti to i nikad ga nisu potpisali, nikada nisu poslali to. A na tom komadu papira su četiri tačke i sve te tačke su pogazili i sa cenama i sa rokovima izdavanja i o zaštiti mojih moralnih prava. Oni su napravili ogromnu promociju, koja nikada nije bila. Ja se ne sećam da je to ikada bilo u zabeleženoj povijesti. Tri dana za književnu promociju, to je neverovatno! I to sve mimo moje volje. Plato je znao da ja uopšte neću doći i to su namerno napravili na moj račun. To je sigurno koštalo 250.000, imali su i besplatnu i televiziju i masu stvari. To je u najmanju ruku, ne znam kako da se to nazove. I onda su otvorili sajt. Godinu dana držali, pelješili me i digli su buku oko svega toga. To je bilo 1000 komada, po najnižoj mogućoj ceni. To je sa moje strane bila kulturna akcija.

A Plato books trvdi da je prodao znatno manje kompleta. Oni navode cifru od 900 kompleta i da imaju samo štetu od izdavanja tih knjiga. Oni tvrde da vi ovom tužbom pokušavate da dobijete besplatnu reklamu. Koji je Vaš komentar na te tvrdnje?

Ovih 14 knjiga... Ja ne znam da je iko preveo sve te klasike. To je kičma istorije. Sumnjam da je iko sve to preveo, ako to išta vredi. Kad se u Srbiji prebijaju književni dugovi, bez obzira da li je jedna stranica ili hiljadu stranica - to je koštalo 2000 maraka, a sada kada su oni uzeli 14 knjiga - ja sam za "hranarinu" uzeo 25.000 evra, to je bilo po knjizi 1740-1750 evra, a mene su samo kasete dok sam kucao na mašini koštale toliko. Ne računam hranu, smeštaj, benzin... Ja sam odmah rekao Banetu (Bane Gojković, Plato books) to košta milion, ne? Pazite, ta cena koja je određena - 140 evra, od 10 evra po knjizi oni su odmah za 170 evra prodavali i prodaju i preko neta. A dogovor je bio da je to samo za Plato, da nema distribucije van Srbije. A oni su slali na sajmove, u Zagreb i znam da je ima u knjižarama, a ja sam od samog početka rekao da nema niko kontrolu nad njegovim radom, ja to dobro znam. I nije samo on. Sad u Beogradu imate već 15 godina HiFi koji ne samo da mi je ukrao takozvani «Blase», već je uradio kompilaciju. City Records sedam-osam. U Zagrebu imam dva izdavača. Od prvog dana otkad sam ja u tom poslu, još od 80-ih, od "zlatnog doba", ja ne mogu naplatiti svoja autorska honorare. Ne radi se tu o novcu - to je moje vlasništvo i to je meni ukradeno, ekspoatiše se, oteto je i niko se ne obazire na to.

Pripremate i tužbu protiv Croacija rekordsa od najmanje 50 miliona evra?

Nije, nije 50, to je sigurno. Ja sam do početka devedesetih prodao milion albuma. Tada je prosečna cena bila 25 maraka - jedna kaseta (primerak). To se okrenulo bruto 25 miliona samo do početka devedesetih.

Da li ćete podneti tužbu i kada?

Znate šta, čovek ne može da nađe advokata u Hrvatskoj. Oni se svi drže zajedno. Ne samo da su naštimavali zakone po sebi nego čovek ne može do suda da dođe.

Da li uspete da naplatite autorska prava iz Hrvatske i Srbije?

Ma kakvi! Ja se sećam da, od kada sam počeo da se bavim tim poslom ni dinara nisam uspeo da naplatim!

Da li planirate da se vratite na muzičku scenu?

Sve u regionu to interesuje.

Da li su tačne tvrdnje da planirate koncert u Beogradu?

Ne, ne nije! Mislim, ponekad neko zove da hoće da radi. Ja ne mogu objasniti da to nije "s uštapa na uštap", razumete. Pogotovo ako čovek ima ime ne može se sramotiti. Nije stvar u tehnici, to svako može postaviti, to je naprosto ceo posao. Čovek mora da ima neku bazu, adresu, da ima račune. Znate kakav je to posao, to je tvornica. Ja sam u to vreme radio vrlo skromno i to je bilo u redu. Ja nikada nisam radio velike stvari. Jer velike stvari podrazumevaju velike stvari. Ja sam se držao do 600 ljudi, to je meni dovoljno da se pokrijem i koncert da se čuje, ma pristojno! To se tada i moglo. Jer da sam se ja oslanjao na velike organizacije možda bih mogao godišnje svirati deset koncerata, ali ja se nikada nisam bavio muzikom zbog toga. Meni je to bila igra, kao utakmica i ja sam uvek govorio da jedva čekam da počne.

Da li i dalje svirate i vežbate?

Ma vežbao nisam 40 godina!

Svirate?

Sviram da ne zaboravim!

Za svoju dušu ili...

Ne ne, u zlu ne trebalo, jer ako mi neko stavi gitaru u ruke i kaže mi da sviram - ja nemam pojma šta da sviram i onda ja imam par svojih pesama... i ja ću vam reći kako to izgleda, iako znam da mi nećete verovati, ali ja ću vam ispričati priču. Ako neko izrazi želju da me vidi za milion nečega i dođe mi u kuću, donese vreću punu kovanica i tresne je o sto i kaže ovo je za jedan koncert. Ja se zajapurim, uše mi pocrvene i ne znam šta ću od sebe. Kažem: jao dobro mogu ti nešto odsvirat. on kaže - može. Ja krenem i on za pola minuta kaže, jao imam nešto neodložno da obavim, pokupi te zlatnike i više ga nikada ne vidiš. Da nisam otvorio usta napravio bih karijeru razumete!

Kako putujete s obzirom na to da nemate pasoš i da li ćete prihvatiti ponudu premijer Ivice Dačića da uzmete pasoš Srbije?

To je sve vrlo lepo, ali to je s moje strane vrlo... Gledajte, ja sam rođenjem imao taj pasoš i bila je ta zemlja koja je bila... To je isto kao kada te tata i mama naprave i onda se oni razvedu i može sa jednim i drugim ili bez jednog i drugog, ali ja ne mogu ići po svetu i tražiti novog tatu i mamu. Nisam ja vezan, nemam ja nikakav, kako se to kaže - kompleks, nego naprosto... bilo, pa prošlo. To je kako kada se čovek ženi. To kao kada na silu čovek može da se ženi... Ne biste mogli da ga prihvatite. To je povezano sa celim kosmosom. Ja ne znam, ima svakakvih ljudi meni je to...

Da li pratite šta se dešava u Srbiji i Hrvatskoj na političkoj sceni, da li Vas to interesuje?

Iskreno, mislim i danas kada gledam vesti to mi pokvari grozno raspoloženje. Sretan sam da ne vidim niti čujem niti znam. Stvarno je tako.

To znači da živite u informativnoj blokadi, da se ne interesujete za dešavanja ovde?

Postoje duševne boli, znate kad se ljudi pozivaju na duševne boli. Meni je to velika bol. Moguće da zato i radim te knjige iz istorije.

Da li mislite da ćete to prevazići - poslednih 20 godina niste - ali da li mislite da ćete moći jednom?

Ne mogu to da objasnim. Ja pola stvari uopšte ne mogu da razumem. Ja znam šta imam u srcu. Moguće da sam zato pesnik, jer se stalno čudim.

Koja je vaša poruka za sve one koji decenijama čekaju da Vas čuju? Koji bi voleli da Vas bar još jedom čuju uživo, da se nadaju i dalje ili ne?

O toj premisi bi ceo jedan razgovor mogao da se vodi. Ja ne gledam tako na stvari. Ja ne mislim da iko čeka. To su rutinska pitanja koja idu sa tim fahom. Ne mislim da sada neko ne može da spava ako ja ne sviram. Pa rekao sam vam kako to izgleda kada dođe neko da mu ja sviram - kako je kada ja otvorim usta.

Ali, ne mislite valjda da nema ljudi koji bi želeli da Vas čuju uživo?

Svake sedmice neko svira u Beogradu, jel da? Arena radi non stop. Stvarno ne mislim da je to toliko važno!

Tekst je preuzet sa B 92