Tko je ovdje Charlie

tko-je-ovdje-charlie-2734.png

Uprkos sopstvenom, zapadnom licemerju i narcizmu spram islama, Bliskog istoka, spram drugih kultura i civilizacija, uz punu svest o evroatlantskom varvarstvu "sa ljudskim licem", svako od nas evropskih belih ljudi danas ima pravo da žali žrtve iz 'Charlie Ebdoa' i ima pravo da oplače pucanj u vlastitu evropsku tradiciju satire i blasfemije
Uprkos sopstvenom, zapadnom licemerju i narcizmu spram islama, Bliskog istoka, spram drugih kultura i civilizacija, uz punu svest o evroatlantskom varvarstvu "sa ljudskim licem", svako od nas evropskih belih ljudi danas ima pravo da žali žrtve iz 'Charlie Ebdoa' i ima pravo da oplače pucanj u vlastitu evropsku tradiciju satire i blasfemije

To su bili neki ljudi koji su voleli svoj posao i mrzeli svoju platu, a onda su im upali ludaci sa puškama. Kad se pročula vest da je u redakciji satiričnog magazina 'Charlie Hebdo' ubijeno 12 ljudi, nisam bila u stanju da kliknem ni na jedan link, a da ne zaplačem. Da li to mene bele, evropske žrtve islamskih fundamentalista bole više nego stotine hiljada mrtvih koje na Bliskom istoku ostaju iza NATO-dronova? 

To su bili neki ljudi koji su voleli svoj posao i mrzeli svoju platu, a onda su im upali ludaci sa puškama. Kad se pročula vest da je u redakciji satiričnog magazina Charlie Hebdo ubijeno 12 ljudi, nisam bila u stanju da kliknem ni na jedan link, a da ne zaplačem. Jedna sam od onih patetičnih, potresenih, koji su na svoj Facebook profil okačili "Je suis Charlie" ("Ja sam Charlie").

Da li to mene bele, evropske žrtve islamskih fundamentalista bole više nego stotine hiljada mrtvih koje na Bliskom istoku ostaju iza NATO-dronova? Da li u mom sistemu te žrtve vrede manje, pa ih manje treba i žaliti? Jednom sam u lice dobila pitanje: "Zašto je za tebe mrtva sarajevska beba strašnija vest od mrtve avganistanske bebe?" Nije strašnija, nikako nije strašnija. Samo je, oprostite na izrazu, ličnija. Jer, jezik na kom je sarajevskoj bebi majka pevala uspavanke je i moj jezik, moja uspavanka. Jer, pelene za tu bebu i mlečna formula za tu bebu ista je kao ona koju bih i ja kupila za svoju. Jer bih po plaču sarajevske bebe znala da odredim da li je mokra, gladna ili se samo onako dernja. Ukratko, jer sam kulturno i civilizacijski uslovljena da me smrt sarajevske bebe emotivno pogađa jače nego smrt avganistanske bebe iako racionalno odlično znam da su obe smrti jednako tragične i jednako besmislene.

Isto je i sa tragedijom u Charlie Hebdou. Plakala sam za tim ljudima i za tom redakcijom, jer sam videla svoju redakciju, jedno obično prepodne ispunjeno mirisom prašnjave hartije, kafe i duvana, naše kancelarije sa velikim stolovima koje deli po pet-šest ljudi, nas pomalo umorne, cinične, uvek spremne da ismejemo sve i svakoga, zabrinute šta ćemo za sledeći broj. I ludake sa puškama.

A onda sam opet posred čela dobila pitanje da li njih tamo na Bliskom istoku manje boli kad njihovi ginu od NATO-dronova.

Ja sam iz Srbije, koju je, kao što znamo, 1999. bombardovao isti taj NATO, isto u ime odbrane ljudskih prava i sloboda, isto u ime napada na zlog tiranina. Baš zato odlično znam da prva bomba koja padne u to ime, pada pravo na ono malo slobode i demokratije što je u tom momentu još živo. Nikad tiranin nije jači nego u trenutku kad ga zaspu bombama, jer ga te bombe ostavljaju nasamo i sa podanicima i sa protivnicima, da im pod tim bombama radi šta god želi.

Ja sam iz Kragujevca, grada u kom je 21. oktobra 1941. godine streljano 2300 stanovnika. Znate sigurno "Krvavu bajku" Desanke Maksimović. E, to je taj događaj. Pre nekoliko godina "pametna" vlast Borisa Tadića, na inicijativu jednog tabloida, proglasila je 21. oktobar Danom sećanja na sve srpske žrtve. Ne znam ima li većeg poniženja za streljane u Kragujevcu, bačene u jamu, zalivene krečom i zakopane u neobeleženu grobnicu, od toga da ih još jednom, simbolički, bace na istu bezimenu gomilu "svih srpskih žrtava". Svaka ljudska žrtva ima pravo na minimum ljudskog dostojanstva, da joj se zna ime i prezime, da se zna da je to bio jedan život, jedna sudbina. E zato, kad na pomen jedne žrtve pitamo "a šta sa drugima", upravo tad ponižavamo i obezličavamo svaku žrtvu na ovom svetu.

Ja sam i iz Evrope, iz civilizacije koja vekovima gaji, između ostalog, i tradiciju podsmeha, ismevanja i satire. Koja se kroz te vekove izborila da joj ništa ne bude sveto i da se sve može podvrgnuti kritici i ruglu. Ima ta tradicija svoje i te kako ružno lice, ali ono nije dovoljno ružno da bi bilo kažnjeno smrću. Evropska je vrednost i poštovanje drugog, različitog. Ali ta se tradicija temelji na poštovanju, na razumevanju za tuđa osećanja, a ne na strahu od ludaka sa puškama.

I zato, uprkos sopstvenom, zapadnom licemerju i narcizmu spram islama, Bliskog istoka, spram drugih kultura i civilizacija, uz punu svest o evroatlantskom varvarstvu "sa ljudskim licem", svako od nas evropskih belih ljudi danas ima pravo da žali žrtve iz Charlie Ebdoa i ima pravo da oplače pucanj u vlastitu evropsku tradiciju satire i blasfemije. Odakle god da je taj pucanj došao.

 

Članak koji ste upravo pročitali nije sveobuhvatan prikaz stvarnosti, već samo susret jednog "ja" s datom društvenom ili političkom pojavom.*

 

* Citat iz teksta Tijane Krivokapić o novim francuskim magazinima, objavljenog u aprilu 2012. u beogradskom nedeljniku 'Vreme'.