Trovanje mesom

trovanje-mesom-5817.jpg

Ovako kako se najavljuje Vučića, nekad se najavljivao slet povodom rođenja druga Tita. Tehničke detalje svi smo znali, ostalo je samo da se proveri umetnički utisak
Ovako kako se najavljuje Vučića, nekad se najavljivao slet povodom rođenja druga Tita. Tehničke detalje svi smo znali, ostalo je samo da se proveri umetnički utisak
Foto: 
foto HINA/ TANJUG/ Dragan Kujundzić

Po meni je najbizarniji detalj ovog izbora Aleksandra Vučića za predsednika Srbije da će za pet hiljada gostiju biti pripremljeno šest hiljada kilograma mesa. Na ovu vrućinu. To prevazilazi standardni normativ za svadbe pod šatrom koje počnu ujutro i završe se sutra nakon svitanja. Ko će bre to da pojede?

U trenutku kad nastaje ovaj tekst do svečanog prijema povodom izbora Aleksandra Vučića za predsednika Srbije ostalo je još osam, devet časova, ali, kao i većina gledalaca i čitalaca bilo koje televizije ili novina, o prijemu sve znam – kao da sam već bio tamo.

Tako se nekad najavljivao slet povodom rođenja druga Tita. Tehničke detalje svi smo znali, ostalo je samo da se proveri umetnički utisak.

A kad smo već kod Tita... Onaj lumen iz udvoričke grane medijske industrije koji je veličinu svečanog prijema uporedio sa Titovom sahranom apsolutni je pobednik u kategoriji javnog lupetanja i to u žestokoj konkurenciji.

Po meni je ipak najbizarniji detalj da će za pet hiljada gostiju biti pripremljeno šest hiljada kilograma mesa. Na ovu vrućinu. To prevazilazi standardni normativ za svadbe pod šatrom koje počnu ujutro i završe se sutra nakon svitanja. Ko će bre to da pojede?

Osim tog detalja čini mi se da je sve ostalo tačno, tako da se ima smatrati da sam već bio na prijemu i što se mene tiče RTS badava šalje 22 kamere da snimi ovu olimpijadu.

Lako je Đorđu Vukadinoviću da kaže da mu "ne pada na pamet da ide na svečani prijem kod Vučića " (nije to nikakva inauguracija već manifestacija njegove taštine i megalomanije) i dodaje da je "Vučićev manir da od svega pravi paradu i cirkus".

On je opozicioni političar i od njega se očekuje takva izjava. Da su mene, recimo, pozvali prevladala bi novinarska radoznalost. Dakle, obukao bih tamnije odelo i oko vrata vezao jednobojnu kravatu; ne bih propustio priliku da vidim ko će da pojede toliko meso.

Ali, možda su me i zvali, nego se redakcija „Vremena" poslednjih sedam dana seli iz jednog prostora u drugi pa je vrlo verovatno da niko nije proveravao šta je s poštom.

Tako se negde posle Dejtona, kad je Slobodan Milošević bio „faktor mira i stabilnosti", nekom iz protokola omaklo da me pozove na Sedmojulski prijem u zgradi Predsedništva Srbije.

Bio sam apsolutno usamljen u društvu ljubitelja Slobinog lika i dela. Podupirao sam jedan od mermernih stubova u velikoj Sali gde se prijem održavao, pomiren s ulogom ikebane u miru i stabilnosti.

Onda sam video Žiku Minovića, nekadašnjeg direktora „Politike", kako podupire drugi stub. To bilo ono kad je pao u nemilost i čak dopao apsa. Razmenili smo zavereničke poglede i obnovili prijateljstvo.

Kakva veze ima ova anegdota sa Vučićevim prijemom? Nikakve, priznajem, osim kao nagoveštaj da nekakav Dejton uvek dođe.

Tekst je objavljen u rubrici Komentar dana na portalu beogradskog tjednika Vreme