Za ovo sam spremna da poginem, ne zajebavajte se!

za-ovo-sam-spremna-da-poginem-ne-zajebavajte-se-4975.jpg

Pipnete li nas, prekršili ste Ustav, zadrli ste nam u podrazumevana prava, diskriminišete nas na rodnoj osnovi, samo zato što smo žene. Vi ste, bre, država, a ne ja, vaše je da čuvate Ustav, nije moje. Ali za ovo niste spremni da ginete vi, nego ja. Znači, spremna sam da ginem za Srbiju
Pipnete li nas, prekršili ste Ustav, zadrli ste nam u podrazumevana prava, diskriminišete nas na rodnoj osnovi, samo zato što smo žene. Vi ste, bre, država, a ne ja, vaše je da čuvate Ustav, nije moje. Ali za ovo niste spremni da ginete vi, nego ja. Znači, spremna sam da ginem za Srbiju
Foto: 
1389org.rs

Kako ste baš tako sinhronizovano navalili na žene da rađaju ko zečice, dok šuškate o vraćanju obaveznog vojnog roka za muškarce? I kako ta dva, jebote, uvek idu u paketu? Njemu puška, njoj stomačina, da vama rodi radnika ili ratnika. Marš! Ponavljam: za ovo sam spremna da poginem. Dreždaćemo vam ispred Vlade danonoćno, biće nas stotine hiljada, majki, nemajki, devojaka, žena, starica, sve dok ne maknete ruke s naših tela. Jer svaka od nas je, po ovom pitanju, dužna da polaže račune samo sebi i nikome više. Svi ostali – neka odjebu!

Odavno sam svesna da oni koji čitaju moje tekstove najviše vole kad sam ljuta i kad sam lična. Vežite se, polećemo. Ništa ljuće i ličnije u životu nisam napisala od teksta koji sledi.

Ja sam Jovana Gligorijević, novinarka iz Kragujevca na trajnom radu u Beogradu. Za tačno nedelju dana napuniću 34 godine. Nisam udata, nemam dece, nemam nikakve nepokretne privatne svojine. Imam želje, ambicije i mnogo dobrih razloga da živim. Ali ima i nekolicina jakih razloga za koje sam spremna da poginem. Jedan od tih razloga je odbrana prava svake žene da odlučuje šta će sa svojim telom, da li hoće ili neće da rađa, koliko će da rađa... Oduvek sam ponosna što živim u zemlji u kojoj ovo pravo maltene nikad nije dovedeno u pitanje. Sve do juče kad se Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja zadužena za demografiju, belu kugu, brigu o porodici i ko zna šta sve, nije detonirala izjavom da će država da formira neki savet za abortuse u kom će da sede popovi i drugi eksperti za rađanje i umiranje, a sve ne bi li smanjili broj abortusa u Srbiji jer je stanje „alarmantno". Pa još preuzimaju neki ruski model koji je nastao kao nakaradni kompromis posle inicijative o zabrani abortusa.

Pazi 'vamo: nikad ne bih abortirala. Da podvučem: nikad. Želim dete, i znajući sebe, kad-tad ću ga imati. Ali, za razliku od Slavice ĐD i njene ideje da zajedno sa popovima prima žene kojima će da nameće osećaj krivice zbog abortusa, mene već sad muči krivica što ću roditi dete. Ono će doći na svet isključivo iz moje sebične želje da ga volim i da ono voli mene. Potucaćemo se zajedno po iznajmljenim garsonjerama, često nećemo moći da platimo račune, borićemo se za mesto u državnom vrtiću, biće izloženo boleštinama jer drugi roditelji ne žele da vakcinišu decu, možda će biti rođeno sa deformitetima jer mama u prvim nedeljama trudnoće neće znati da je trudna, a mora da guta antidepresive jer joj je egzistencija neizvesna, pa se jednog dana slomila u param-parčad i, evo, još se sastavlja. Sve u svemu, već sad imam potrebu da se izvinim svom nezačetom detetu jer će se roditi samo zato što ja tako hoću.

Opet da podvučem: ja tako hoću. Ja, ja i samo ja. Ni Slavica Đukić Dejanović, ni popovi, ni patriotski politički analitičari, ni Marijan Rističević, ni onaj Lađević iz „Srpskog telegrafa" što jutros na Pinku reče da zbog bele kuge mora da se zabrani abortus, ni Katarina Đorđević iz „Politike", nego samo ja.

E, pa isto tako kako ja hoću, neke druge žene neće. Ne žele ili ne mogu, koga briga, to je samo njihova stvar. Stvarno me mrzi da ponavljam odavno prežvakanu činjenicu da svaka represivna politika protiv abortusa samo gura ovu medicinsku proceduru u ilegalu i povećava rizik od infekcija, smrtnosti i steriliteta kod žena. Jer ima nas koje u jednom trenutku nećemo, a posle ipak hoćemo decu, ili prvo hoćemo, a posle nećemo. I to je potpuno u redu, to nam je apsolutno pravo i nemoj da mi se neko umešao u to. Takođe, nemoj da mi je neko rekao: „A volite da se kurvate." Jer volimo. Ne da se kurvamo, nego mi, žene, volimo seks jednako kao muškarci. A nijedno kontraceptivno sredstvo ne garantuje apsolutnu zaštitu od trudnoće, pa uprkos svim oblicima zaštite koje koristimo i dalje ostajemo trudne, čak i kad to nećemo.

Samo me jedno zanima: kako ste baš tako sinhronizovano navalili na žene da rađaju ko zečice, dok šuškate o vraćanju obaveznog vojnog roka za muškarce? I kako ta dva, jebote, uvek idu u paketu? Njemu puška, njoj stomačina, da vama rodi radnika ili ratnika. Marš!

Ponavljam: za ovo sam spremna da poginem. Ne zajebavajte se sa ovim, jer ćete proći kao Poljska. Nek bude minus pedeset napolju, dreždaćemo vam ispred Vlade danonoćno, biće nas stotine hiljada, majki, nemajki, devojaka, žena, starica, sve dok ne maknete ruke s naših tela. Jer svaka od nas je, po ovom pitanju, dužna da polaže račune samo sebi i nikome više. Svi ostali – neka odjebu.

Pipnete li nas, prekršili ste Ustav, zadrli ste nam u podrazumevana prava, diskriminišete nas na rodnoj osnovi, samo zato što smo žene. Vi ste, bre, država, a ne ja, vaše je da čuvate Ustav, nije moje. Ali za ovo niste spremni da ginete vi, nego ja. Znači, spremna sam da ginem za Srbiju.

I za kraj, još nešto: Slavice Đukić Dejanović, izdali ste nas. Izdali ste žene kao žena, kao uspešna žena, vrhunska ekspertkinja u psihijatriji. Zašto, Slavice, ovo, kad i sami znate koliko ste kompromisa morali da pravite da biste se probili u muškom svetu? Zašto, Slavice, ovo, a ne Savet za mentalno zdravlje u zemlji u kojoj bar trećina stanovništva ima neku neurozu koja je izlečiva, ali se stide da odu psihijatru ili ne prepoznaju simptome, pa se bese po tavanima? Zašto ovako, kad znam da umete i da možete bolje?

Tekst je objavljen na portalu beogradskog tjednika Vreme