Srpski novinari mogu da pišu što god požele, ali pitanje je što će dobiti za svoje pisanje?

Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2019. godinu zabavio je premijerku Anu Brnabić, kako sama kaže. U njemu, između ostalog piše da Srbija treba da stvori okruženje za neometanu slobodu izražavanja, obezbedi poštovanje medijskih zakona, usvoji novu medijsku strategiju i obezbedi odgovarajuće finansiranje javnih servisa i transparentnost vlasništva u medijima.

Komisija je izrazila zabrinutost za učestale pretnje, zastrašivanje i nasilje nad novinarima i apelovala na srpske vlasti da “moraju brzo da reaguju i javno osude govor mržnje i pretnje novinarima“.

Predstavnici vlasti ne vide isto što i Evropska komisija, te tvrde da su mediji u Srbiji slobodni. Kao jedan od dokaza za slobodu medija, savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića, Suzana Vasiljević, prilikom gostovanja u emisiji Insajder debata, izvukla je spisak na kome se nalazi 18 medija koji kritički izveštavaju o radu vlade i predsednika. Na prvi pogled možda zvuči realno tvrdnja vlasti da su mediji slobodni, ali kada uzmemo u obzir da je u Srbiji registrovano preko 2000 medija, 18 se čini možda malo?

A kako izgleda rad novinara u ovih 18 medija, koji pišu “šta god hoće”?

Novinari lokalnih portala Žig info, Bujanovačke, Jugpress, Pačevo.city i Forum TV opisuju rad u ovim medijima kao težak, ali vredan. Svi se slažu da pritisaka ima i oni su uglavnom finansijske prirode.

Na konkursima za finansiranje medijskih sadržaja, oni ne dobijaju sredstva ili ako dobiju, to su zanemarljivi iznosi, taman toliko da ne mogu da kažu da je bilo diskriminacije prema uređivačkoj politici. Oglašivači se zastrašuju i pod pretnjom raznih inspekcija bivaju primorani da obustave reklamiranje u ovim medijima, a finansijsko iscrpljivanje potpomognuto je i čestim tužbama.

Pored toga, novinarima ovih medija zabranjuje se ulaz na javne skupove koje organizuje opština uključujući i sednice Skupštine.

“Kada ni to ne pomogne da vas zastraše, počinju pretnje preko društvenih mreža koje dobijate u inbox, osnivaju se raznorazne stranice, prvenstveno na društvenoj mreži Fejsbuk koje plasiraju lažne informacije o članovima redakcije, objavljući naše fotografije sa podacima. Kada ni to ne uspe, lokalna preduzeća u smislu Vodovoda, kanalizacije ili elektrodistribucije dolaze vam na kućnu adresu i isključuju vodu, kanalizaciju, struju bez pravnog osnova i na konto izmišljenih zapisnika.” – priča urednik portala Žig info Željko Matorčević.

Oni koji vrše pritisak na redakcije veoma su kreativni u svom poslu, pa tako, kada ne uspe ništa od pobrojanog, prelazi se na porodice novinara.

“Članovi porodica novinara koji su zaposleni u javnom sektoru, pod stalnom su prismotrom.” – kaže glavni i odgovorni urednk portala Bujanovačke Nikola Lazić i dodaje -  “Njima je mnogo toga zabranjeno što je normalno za njihove kolege i kolegenice. Pa čak i da dobiju sat vremena mogućnost da odu kod lekara u prepodnevnim satima, ako se pogodi da izabrani lekar baš tada radi.”

Nezavisno udruženje novinara Srbije objavilo je Hroniku napada i pritisaka na novinare tokom 2018. godine. Od 102 incidenta, sedam je bilo u vidu fizičkih napada. U 23 slučaja zabeležene su verbalne pretnje, dok je u 72 bilo raznih pritisaka.

Tu postoji jedan problem. Država u slučaju pritiska ne može ništa da učini jer pritisak nije krivično delo.

"Prosto rečeno, ponekad ono što novinari kao žrtve shvataju da je na primer ugrožavanje sigurnosti, po našem krivičnom zakoniku ne predstavlja krivično delo ugrožavanja sigurnosti", izjavio je na ovu temu nedavno zamenik Republičkog javnog tužioca Branko Stamenković.

Kada tužilaštvo reaguje?

Krajem prošle godine, novinaru portala Žig info iz Grocke Milanu Jovanoviću zapaljena je kuća. Izvršioci i nalogodavac su otkriveni i trenutno traje suđenje. Za naručivanje ovog nedela optužen je bivši predsednik Opštine Grocka i bivši visoki funkcioner Srpske napredne stranke (u međuvremenu podneo je ostavku na sve funkcije) Dragoljub Simonović. Kao motiv navode se tekstovi koje je Jovanović pisao o Simonoviću i njegovim zloupotrebama položaja.

“Sve bi to ostalo u okviru lokalnog, da nismo obavestili OEBS i Američku ambasadu u Srbiji koji su izvršili pritisak na Vladu Srbije, odnosno Vučića da pokrene ceo slučaj. O svim ovim dešavanjima smo uredno obaveštavali, blagovremeno, nadležne institucije pa i samog Vučića, ali se nije reagovalo sve dok nije stiglo 'naređenje' iz OEBS-a, odnosno EU i Amerike.” – objašnjava Matorčević.

Dakle, reakcija stiže tek kada neko fizički nasrne na novinara i njegovu imovinu.

Verno oružje vlasti u Srbiji u borbi protiv nezavisnih novinara su provladini mediji koji redovno najavljuju državni udar i održavaju predratno stanje u javnom mnjenju.

Tako je u provladinim medijima protiv novinara Tamare Skrozze, Antonele Rihe i Vukašina Obradovića vođena negativna kampanja u kojoj su targetirani kao „strani agenti“ koji žele da „stvore haos“, „sprovedu nasilje“ i „ubiju premijera“. Oštećeni su podneli prijavu Višem javnom tužilaštvu u Beogradu protiv odgovornih lica u ovim medijima za nekoliko krivičnih dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Međutim, Više javno tužilaštvo odbacilo je krivičnu prijavu, navodeći da „nema osnovane sumnje da su prijavljena lica izvršila navedena krivična dela, niti pak neko drugo delo koje se goni po službenoj dužnosti“. Nakon toga, obratili su se  Apelacionom javnom tužilaštvu u Beogradu koje je odbilo njihov prigovor, a zatim i Ustavnom sudu Srbije koji je, pozivajući se na svoju praksu, odbacio žalbu navodeći da rešenjem o odbačaju krivične prijave ne mogu biti povređena ili uskraćena Ustavom zajemčena prava i slobode, te da se protiv istog ne može izjaviti ustavna žalba.

Ovaj slučaj će, po svemu sudeći biti razrešen u Strazburu, gde su novinari podneli predstavku Evropskom sudu za ljudska prava.

Nadajmo se da slučaj Jovanović protiv Simonovića neće imati isti epilog.

Etiketiranje novinara - svakodnevna pojava u javnom nastupu političara

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić TV N1 naziva “američkom” televizijom, dok njegovi saradnici, poput ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića tome dodaju još i “CIA” televizija, aludirajući na negativnu konotaciju, svesni da neko to može shvatiti kao legitimno pravo na fizički obračun sa novinarima te televizije.

Međutim, predsednikova savetnica za medije Suzana Vasiljević keže: "Predsednik nikada nije bio agresivan prema novinarima. Da li je njegova retorika možda malo jača nego što bi trebalo da bude, moguće je. On burno reaguje, ali odgovori na svako pitanje. Ljudi imaju različit način na koji odgovaraju nekome".

Sa ovakvom relativizacijom čitave situacije sigurno se ne slaže novinar TV N1 Nikola Radišić koji je nedavno napadnut u centru Beograda, kada su mu dva nepoznata lica uz pljuvanje psovali mater „američku“ i „izdajničku“. Radišić je zbog ugrožavanja sigurnosti podneo krivičnu prijavu protiv nepoznatih učinilaca.

Povodom ovog događaja oglasila su se i novinarska udruženja zajedničkim saopštenjem: „Najviše zahvaljujući Aleksandru Vučiću, predsedniku Srbije, koji se novinarima TV N1 uglavnom obraća vrlo agresivno, na krajnje neprofesionalan i optužujući način, a zatim i niže rangiranim funkcionerima SNS-a, koji ovu TV kuću etiketiraju kao ‘američku’ ili ‘CIA’ televiziju ili, u najboljem slučaju, medij koji ‘radi protiv Vlade Srbije’, TV N1 je odavno izložena otvorenim, sirovim, gotovo i beskrupuloznim napadima i pritiscima, tako da poslednje pretnje Nikoli Radišiću, nažalost, spadaju u red – očekivanih“.

Srbija među delimično slobodnim zemljama

U poslednjem godišnjem izveštaju Fridom hausa Srbija je pala iz grupe slobodnih zemalja u grupu delimično slobodnih, a pala je i na Indeksu slobode medija Reportera bez granica.

"Raste broj napada na medije, uključujući pretnje smrću, a sve češće su i zapaljive izjave zvaničnika usmerene protiv novinara,“ piše u izveštaju Reportera bez granica za 2019. godinu.

"Agresivne kampanje protiv istraživačkih novinara koje sprovode provladini mediji su u punom jeku. Neki hrabri novinari i dalje izveštavaju o opasnim temama kao što su kriminal i korupcija, ali njihovi izveštaji imaju ograničenu publiku zbog koncentracije vlasništva nad medijima", upozorili su autori izveštaja. 

Komentarišući izveštaj Fridom hausa premijerka Brnabić rekla je da se ne slaže sa tim: „Izveštaj Fridom hausa je relevantan za mene ali se ne slažem sa njim. Apsolutno ne mislim i ne osećam da živim u delimično slobodnoj zemlji, već mislim da živim u slobodnijoj zemlji nego pre nekoliko godina“.

Slično predstavnici vlasti govore i kada je u pitanju sloboda medija. Oni smatraju da su mediji u Srbiji slobodni i da svako može da kritikuje vlast.

I u pravu su. Vlast svako može da kritikuje i mediji mogu da pišu šta žele. Samo je pitanje da li će za to pisanje dobiti novac, batine ili možda požar u kući?

Privatizacija medija pod velom tajne

U Srbiji postoje dva javna medijska servisa, RTS i RTV, klasični komercijalni mediji koji čine većinu i neprofitni mediji. Do 2015. godine skoro svaki grad u Srbiji imao je i gradski javni servis.

Tada je Vlada odlučila da država izađe iz vlasništva nad medijima i počelo se sa privatizacijom. Međutim, iako je država formalno izašla iz medija, problem je što su te medije kupovali isključivo ljudi bliski vladajućoj strukturi. Poseban problem su akcionarska društva u kojima država i dalje ima vlasnički udeo, kao i slučaj agencije „Tanjug“, koja je zvanično ugašena 2015. godine, ali još uvek radi! Postoje i mediji gde je izvršena privatizacija, a ne može da se utvrdi ko je vlasnik. Takođe, primetna je i koncentracija vlasništva nad medijima, pa tako dobijamo „lokalne medijske magnate“, što nanosi nemerljivu štetu medijskom pluralizmu.

Novinarska udruženja u Srbiji smatraju da je borba protiv medijskog jednoumlja moguća jedino osnivanjem neprofitnih medija koji će biti nezavisni i izveštavati u interesu građana, ali uspostavljanje uslova za nesmetan rad ovih medija opet zavisi od dobre volje držaoca vlasti.

srpski-novinari-mogu-da-pisu-sto-god-pozele-ali-pitanje-je-sto-ce-dobiti-za-svoje-pisanje-7188-9744.jpg

Na konkursima za finansiranje medijskih sadržaja, neprofitni ne dobijaju sredstva ili ako dobiju, to su zanemarljivi iznosi. Oglašivači se zastrašuju i pod pretnjom raznih inspekcija bivaju primorani da obustave reklamiranje, a finansijsko iscrpljivanje potpomognuto je i tužbama
Na konkursima za finansiranje medijskih sadržaja, neprofitni ne dobijaju sredstva ili ako dobiju, to su zanemarljivi iznosi. Oglašivači se zastrašuju i pod pretnjom raznih inspekcija bivaju primorani da obustave reklamiranje, a finansijsko iscrpljivanje potpomognuto je i tužbama
Foto: 
Južne vesti