Antisemitizam u tankom papiru

Današnja Srbija je loš horor. Baš kad pomislite da se neke sramne, grozne i zastrašujuće stvari nikad više ne mogu ponoviti, čudovište naglo ripi iz mraka i ščepa vas za gušu.

Čudovište se ove nedelje povampirilo u liku i delu Ratka Dmitrovića, direktora i glavnog urednika Večernjih novosti. Bio je Dmitrović perjanica TV Bastilje, kako je večni Drašković Vuk "krstio" Miloševićevu Radioteleviziju Srbije. Bio je tamo urednik i vodio Drugi dnevnik, odašiljao u javni prostor laži, mržnju i manipulisao informacijama.

Tek što smo ga zaboravili, došli su naprednjaci na vlast i častili ga funkcijom u Novostima. Još jedan dokaz da su naprednjaci napredovali tek toliko da su zapravo samo očešljani i opeglani isti oni stari Šešeljevi radikali.

Ograda od predsednika

Dmitrović je glavni za sve u Novostima već neko vreme. Ta se medijska kuća izdržava i dobro živi od izdavanja bestselera poput onomad izdate knjige memoara Mirjane Marković, udovice Milošević. Sadržajno i uređivački stoje na braniku "srpstva", šta god to bilo.

Poslednji put kad sam proveravala, naricao je Dmitrović nad tim što Srpkinje ne rađaju decu i što ima da nas nema, a i ovo dece što imamo, potrovasmo reality programima, teško nama, kuku, lele, i sve u tom pravcu.

Ta je priča toliko anahrona i smešna da se ne vredi na nju osvrtati. Štaviše, moglo bi se zaključiti da je Dmitrovića pregazilo vreme.

No, eto đav'la, zasjao je Dmitrović u punom sjaju, kao nekad, u petak 26. februara. Obrušio se na pisca Filipa Davida. Šta je taj nesrećnik prezimena koje se ne završava na -ić zgrešio, pa inspirisao Dmitrovića da upregne sav svoj talenat za širenje mržnje po raznim osnovama?

Dobio je nagradu javnih biblioteka za knjigu godine, za svoje delo "Kuća sećanja i zaborava". Na dodeli nagrade u Narodnoj biblioteci Srbije izjavio je da se ograđuje od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića jer se nikada nije slagao sa njegovom politikom.

Hrabrije bi bilo napasti Vučića

Pre nego što se posvetimo Dmitroviću, hajde da malo proanaliziramo ovaj Davidov gest. Nakon što je rekao to što je rekao, Filip David postao je zvezda društvenih mreža, instant-heroj koji kao da je rekao ne znam šta. Ali ima tu par problematičnih stvari. "Ograditi se od nečijeg prisustva" ne znači ništa, ni jezički, ni kao gest. David nije demonstrativno izašao iz sale kad je video Nikolića, niti je odbio da primi nagradu. Gesta, dakle, nije ni bilo. Izgovorio je tek jednu šuplju frazu i pobrao aplauze nakostrešene gomile kojoj ova vlast ne valja, a za Filipa Davida je prvi put čula juče kad je "nešto sasuo Tomi".

Drugo, ako je već primio nagradu javnih biblioteka, koje su sve pod patronatom države, nekako se podrazumeva da će tu biti i predsednik države. Sad, što se taj zove Tomislav Nikolić, mnogima nije drago, uključujući i autorku ovog teksta, ali tako je izabrala većina. Poenta je da se ne radi o Tomislavu Nikoliću, Peri Periću ili Žiki Žikiću, nego o instituciji predsednika. Uvek ima prostora za to da čovek misli kako je država kao sistem društvenog organizovanja prevaziđena, ali to nas opet vraća na mogućnost da odbije nagradu.

Na koncu, lako je danas u Srbiji na Tomislava Nikolića "šiljiti ovas". Marginalizovan je, funkcija mu je protokolarna i sve mu se obaveze svode na to da ide po kojekakvim svečanostima i prosipa bisere kojima se posle narod smeje na internetu.

Hrabrost je reći javno, u javnoj instituciji, pravo u oči nešto onom koji je stvarno u ovoj zemlji za sve nadležan, jednom jedinom, jedinstvenom i neponovljivom Aleksandru Vučiću. No dobro, Filip David je, u poređenju sa svim ostalim akterima ove priče, potpuno bezazlen.

Curenje mržnje

Sve bi ovo bila još jedna nebitna stvar oko koje se lože i pale mase na Facebooku i Twitteru, da Ratko Dmitrović nije rešio da se i on zapljune i kaže koju. Sročio je nekakav uvodnik u kom i sam kaže kako su nesrećnog Nikolića izabrali građani. Međutim, na koncu smo dobili jedan žestoko antisemitski uradak, tek ovlaš umotan u tanku hartiju koja treba taj antisemitizam da prikrije. Ali, avaj, tanak papir, pa iz njega mržnja curi kao mast iz četničke gibanice.

Evo šta je Dmitrović ispalio iz tastature (ili pisaće mašine, ne bi me čudilo): "Da li su Srbi negde i nekada zaslužili ovakav odnos Filipa Davida prema njihovom predsedniku, kakav god on bio i kako god da se zove? Izgleda da jesu. Sam David je objavio da su sve vreme Drugog svetskog rata njegova majka, stariji brat i on proveli u sremskom selu Manđelos. Tamo su ih Srbi čuvali i sačuvali pod prezimenom Kalinić."

Ima jedna zabavna pesmica koja služi za ismevanje četnika, i glasi ovako: "Stani kolo, jebem li ti nanu, zapela mi kokarda za granu..."

E sad, stani kolo, koči Dmitroviću i skini kokardu. Nije Tomislav Nikolć kao predsednik Srbije samo predsednik Srba, pa mu Filip David dođe kao neko strano telo. David je ravnopravni građanin zemlje Srbije u kojoj čitavog života živi, radi, plaća poreze, i tako dalje.

Loš horor

U Ustavu Srbije, nesrećnom jednako kao i Srbija sama, stoji: "Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive." Tužna je to rečenica za svakog od nas kome bi draže bilo da piše: "Srbija je država svih građana koji u njoj žive", ali u slučaju fašističkog ispada Ratka Dmitrovića ne menja ništa: Toma Nikolić predsednik je, dakle, i Filipu Davidu. Taj je Filip David građanin Srbije danas, kao što je bio i u vreme Drugog svetskog rata kad su ga skrivali neki hrabri ljudi, po hrabrosti, karakteru i patriotizmu sasvim drugačiji od Dmitrovića, vazda naklonjenog jačem, vazda sa nevidljivom kokardom na čelu.

Ma koliko hrvatsku javnost ta kokarda asocirala na ratove devedesetih, za nas u Srbiji, kojima nije draga, zauvek će ostati simbol kukavičluka i beščašća, simbol za one što su se u maju '41. popeli na Ravnu goru i čekali da rat prođe, usput šurujući sa Nemcima, za svaki slučaj, ako oni pobede. Baš kao i Dmitrović onih devedesetih, i baš kao Dmitrović danas, četvrt veka kasnije.

Nema vajni Dmitrović nikakvog prava da Filipa Davida razdvaja od ostalih građana Srbije, koje god nacionalnosti oni bili. Pogotovo nema prava da iz zadnjeg džepa, maltene iz zadnjice, izvlači najjadniji i najopasniji mogući argument: onaj o nečijem poreklu.

Nabrojali smo se ovde krvnih zrnaca dovoljno za narednih deset generacija. Koliko je prave, ljudske krvi u ime tog prebrojavanja proliveno, još nismo ni uspeli da utvrdimo. To ipak ne smeta Dmitroviću da se lati stare retorike, za koju smo mislili da je potrošena, izraubovana i da je zauvek otišla na deponiju, što istorije, što naših ličnih trauma. Naprotiv, živa je i zdrava, zaskočila nas je ponovo, baš kao u horor filmu, jer, naravno, svi žedni još krvi, čekaju novi nastavak.

Današnja Srbija je loš horor, jer se na nju ne može primeniti ni ona Marksova, takođe istrošena: istorija se uvijek ponavlja dvaput; prvi put kao tragedija, drugi kao farsa. Jebiga, Markse, ovde je istorija počela da se ponavlja kao tragedija.

antisemitizam-u-tankom-papiru-4253-4860.jpg

Mislili smo da je brojanje krvnih zrnaca potrošeno, izraubano, zauvijek otišlo na deponij, što povijesti, što naših osobnih trauma, ali naprotiv - živo je i zdravo, zaskočilo nas je ponovo, baš kao u horor filmu, jer, naravno, svi žedni još krvi čekaju novi nastavak. Upravo je takav bio napad Dmitrovića iz Večernjih novosti na pisca Filipa Davida
Mislili smo da je brojanje krvnih zrnaca potrošeno, izraubano, zauvijek otišlo na deponij, što povijesti, što naših osobnih trauma, ali naprotiv - živo je i zdravo, zaskočilo nas je ponovo, baš kao u horor filmu, jer, naravno, svi žedni još krvi čekaju novi nastavak. Upravo je takav bio napad Dmitrovića iz Večernjih novosti na pisca Filipa Davida
Foto: 
Slobodna Evropa