Kad simbol ode u istoriju

Pre nešto više od mesec dana, grupa bivših novinara Radija B92, zajedno sa nekolicinom zgroženih građana, pokrenula je online peticiju u kojoj od Radiotelevizije B92 traži da promeni ime. Razlog: ovo u šta se ta medijska kuća pretvorila danas kalja ime i ugled onoga što je bila nekada, naročito u Miloševićevo vreme, kada je bila utočište slobodnog, nezavisnog i, pre svega, hrabrog novinarstva.

Potpisnici peticije verovatno ni sami nisu očekivali da bi im zahtev mogao biti ispunjen. Međutim, prema nezvaničnim saznanjima pojedinih beogradskih medija, od početka 2015. B92 će se zvati OTV i emitovaće isključivo zabavni program. Osnivač i nekadašnji suvlasnik B92, Veran Matić, danas tek glavni i odgovorni urednik informativnog programa, demantuje ovu vest, tvrdeći da promena imena nije ozbiljno razmatrana i da će javnost biti obaveštena ako takvih promena bude.

Šta god da se desi sa imenom ove medijske kuće, jedno je izvesno – od onoga što je nekad bila danas nije ostao ni kamen na kamenu. Način na koji se Radio B92 u svojim slavnim danima bavio novinarstvom pada u prostor između novinarstva i političkog aktivizma. Zato je ova radio-stanica tokom decenije i po Miloševićeve vladavine u više navrata zatvarana, oduzimana joj je oprema, a frekvencija često ometana.

U jednom momentu, 1999. godine, Radio B92 je bio i bukvalno preuzet. Usled vanrednog stanja u vreme bombardovanja, vlasti su prvo zabranile emitovanje programa, a onda je prostorije ušlo novo rukovodstvo. Zaposleni su odbili poslušnost i odmah posle bombardovanja pokrenuli polulegalni Radio B292, koji je tako radio sve do 5. oktobra 2000. i pada Miloševića, kada su se zaposleni konačno vratili u svoje prostorije i na svoju frekvenciju.

Začeci TV B92 javljaju se upravo pred kraj Miloševićevog režima. Preko Asocijacije nezavisnih medija (ANEM), koju su tih godina činili uglavnom mediji u lokalnim sredinama gde su vlast držale partije koje su opozicija Miloševiću i njegovom SPS-u, B92 distribuira sopstvene video-materijale o dešavanjima u Beogradu. Danas je malo onih koji se sećaju i priznaju da je u leto 2000. od svih gradova u Srbiji zapravo Beograd bio u najvećoj medijskoj blokadi i da su stanovnici drugih gradova imali bolje i tačnije informacije šta se događa u Srbiji, nego što je to bio slučaj sa stanovnicima Beograda. Nešto kasnije, pokrenuta je i prava televizija, sa legalnom frekvencijom i standardnim programom u kom je akcenat bio na informativnim i političkim sadržajima.

Početak kraja B92 danas mnogi smeštaju u 2006. godinu kada B92 od holandskog Endemola otkupljuje pravo na reality show “Veliki brat”. Šou je, naravno, imao ogromnu gledanost i samim tim, ogromnu finansijsku isplativost za B92. Danas je bespredmetno raspravljati o tome da li je B92 izdala samu sebe odlukom da emituje “Velikog brata”. Ako ćemo iskreno, bilo je bespredmetno i onda, kada je ta odluka doneta.

Miloševićevo vreme bilo je već iza nas, a prvoborci i “čuvari vatre” imaju svako pravo da, osim ordenja i tapšanja po ramenu, ostvare, je li, i neku materijalnu korist. Uostalom, ono što sentimentalni odbijaju da priznaju jeste da je, pre “Velikog brata”, B92 bila pomalo dosadna i slabo gledana televizija, koju su gledali samo posvećenici i pasionirani gledaoci direktnih prenosa suđenja Miloševiću i Šešelju u Hagu.

Krajem 2010. godine B92 prodata je grčkoj TV Antena. Lagana i postepena komercijalizacija sadržaja tekla je postepeno i polako. Bilo je tu svakojakih programskih lutanja, od posve nejasne ideje da to bude “televizija za muškarce”, do ovoga što imamo danas. A danas imamo televiziju na kojoj nema više nijedne političke emisije (sve su proterane na kablovski kanal B92 info), a centralno mesto u programu zauzima emisija kolažnog tipa “Bulevar”, u koju tematski može da uđe sve, od toga koja je pevačica skinula gaće do višestrukog ubistva u selu u unutrašnjosti Srbije. Scenografiju krase jarke boje, špica je histerično glasna, a voditelji nekontrolisano mlate rukama, ne bi li doprineli konceptu zvanom infotainment (kovanica od info i entertainment). Zamisao je da to bude spoj zabavnog i informativnog programa, ali u realizaciji – nit je zabavno, nit je informativno.

U srpskim medijima na ovu temu dominantan je sentimantalni diskurs i žal za “onim vremenima” kada je Radio B92 bio stecište hrabrih i beskompromisnih boraca ne samo za slobodno novinarstvo, nego za slobodu od diktature Slobodana Miloševića. No, takva sentimentalnost je zavodljiva i može da navede na krivi trag, da više pričamo o onome što je bilo nekad, umesto da se bavimo ovime što imamo sad. A sada imamo to da političke strukture imaju veći uticaj na medije u privatnom vlasništvu nego što su ikada imale bilo koje marketinške ili finansijske strukture.

Da je tako, nedvosmisleno govori način na koji je kultna emisija “Utisak nedelje” pre samo mesec dana uklonjena sa programa B92, iako autorka Olja Bećković i njena Produkcijska grupa Mreža sa B92 imaju ugovor do marta 2015. Sama Bećković ispričala je za ovdašnje medije da joj je iz B92 ponuđeno više novca nego što je dobijala do sad, samo da se sa programa B92 što pre preseli na slabo gledani i pri tome kablovski kanal B92 info.

Bećković je takođe otkrila da i nju i čelnike B92 posle gotovo svake emisije “Utisak nedelje” zovu ljudi iz vlasti, da ju je i premijer Vučić lično zvao da negoduje zbog izbora gostiju ili onoga što je u emisiji rečeno. Otkrila je i da su, nakon što bi poslala najavu za emisiju, sa spiskom gostiju za tu nedelju, iz B92 zvali da pitaju da li je morala da pozove ovog ili onog jer “on će opet da nas zove”. U tom smislu, uopšte nije bitno šta je B92 bio nekad, a u šta se pretvorio, nego – čijom voljom. Ako je cela stvar odluka vlasnika ove medijske kuće, onda problema nema, koliko god se to sentimentalnima ne sviđalo. Ali, ako je uzrok u pritisku političkih struktura, ili, narodski rečeno, ako nam Vučić bira šta ćemo gledati na televiziji, onda je problem izuzetno dubok i mutan.

Aleksandar Vučić bio je ministar informisanja 1999. godine kada je Radio B92 dobio zabranu emitovanja. Zato su mnogi skloni da današnju situaciju nazivaju povratkom u devedesete.

Ali, grdno greše.

Ovo nisu devedesete, već nešto sasvim novo i drugačije i niko ne zna u šta još može da se izrodi. A kad se to bude znalo, možda neće imati ko da javi.

Istorija zatvaranja

U trenutku kada Slobodan Milošević dolazi na vlast, Radio B92 kritikuje govor mržnje i postaje jedan od retkih slobodnih medija. Neprestano sukobljavanje sa Miloševićevim režimom, kritikovanje nasilja i netolerancije, upotpunjeni su mnogim građanskim, antiratnim i humanitarnim akcijama. Traje gerilska borba, tokom koje je rad B92 četiri puta zabranjivan.

Prve dve zabrane posledica su nepristrasnog izveštavanja sa građanskih demonstracija protiv vlasti 1991. i 1996. godine. Obe zabrane ukinute su posle nekoliko dana, zahvaljujući pritisku domaće javnosti i međunarodne zajednice.

Paralelno sa pojačavanjem represije, raste solidarnost medija. B92 je jedan od osnivača Asocijacije nezavisnih elektronskih medija. Početkom 1997. godine, Asocijacija ima oko trideset stanica, koje predstavljaju sve jači front otpora gušenju slobode govora.

U oktobru 1998. godine, pred rat na Kosovu, Miloševićev režim pojačava pritisak, donoseći restriktivni Zakon o javnom informisanju, sa namerom da utiša i onesposobi kritičke glasove. Početak bombardovanja iskorišćen je za obračun sa najneposlušnijima. Emitovanje Radija B92 i više drugih stanica u ANEM-ovoj mreži zabranjeno je. Nekoliko dana po zabrani emitovanja, B92 je nasilno preuzet. Dolazi novo rukovodstvo, koje je nelegalno imenovala tadašnja vlast. Zaposleni odbijaju da sarađuju sa novom upravom i nastavljaju da šalju informacije iz svojih kuća, putem internet servera u Amsterdamu, do slušalaca.

Po završetku NATO bombardovanja, zahvaljujući frekvenciji koja je pozajmljena od beogradskog Studija B, prvobitni tim B92 vratio se na radio-talase kao Radio B292. Do kraja 1999. godine, B292 uspeo je da obnovi celokupan program, dok je video-odeljenje nastavilo da radi informativni program i priloge o događajima iz glavnog grada, za ANEM-ovu televizijsku mrežu.

U maju 2000. godine, posle nelegalnog upada predstavnika Miloševićeve vlasti u Studio B, rad Radija B92 još jednom je onemogućen. Međutim, u roku od 24 sata novinari B92 nastavili su da šalju informacije iz Beograda putem interneta i satelita do ANEM-ovih stanica i ostalih partnera u regionu. Zahvaljujući snažnoj podršci, vesti Radija B92 moglo je da čuje više od 60 posto ljudi u Srbiji i još više korisnika interneta širom sveta.

Polulegalni rad u, uglavnom, nemogućim uslovima, trajao je sve do demokratskih promena u oktobru 2000. godine, kada su zaposleni u B92 uspeli da se vrate u prostorije iz kojih su izbačeni godinu i po dana ranije i nastave da emituju program sa stare frekvencije: 92,5 MHz. Istovremeno, Televizija B92 počela je da emituje svoj program u Beogradu.

kad-simbol-ode-u-istoriju-2412-2497.jpg

Političke strukture u Srbiji imaju veći utjecaj na medije u privatnom vlasništvu nego što su ikada imale marketinške ili financijske agencije
Političke strukture u Srbiji imaju veći utjecaj na medije u privatnom vlasništvu nego što su ikada imale marketinške ili financijske agencije
Foto: 
Youtube.com