Kraj „Igre prestolja“: Zmaj je odletio

kraj-igre-prestolja-zmaj-je-odletio-7166.jpg

Hladnokrvan "nenaložen" gledalac zna šta je "Igra prestola". U ovakvoj seriji nema srećnog kraja niti može da ga bude
Hladnokrvan "nenaložen" gledalac zna šta je "Igra prestola". U ovakvoj seriji nema srećnog kraja niti može da ga bude

Paradoksalno, serija desetljeća nikada nije bila ni najbolja ni najskuplja. Nije čak bila ni toliko dobra. Ali imala je kvalitetu koje druge serije nemaju i zato ipak odlazi u povijest kao popkulturni fenomen koji je obilježio drugu dekadu 21. vijeka

Igra je gotova. Prestola više nema. U ponedeljak, 20. maja odgledali smo poslednju epizodu poslednje, osme sezone "Igre prestola", serije koja je od 2011. redovno "gostovala" u našim dnevnim sobama, torentima i drajvovima. Čak i oni koji nikada nisu odgledali ni sekund ove serije znaju makar ko su Deneris i Džon Snežni, čuli su za Lanistere i Starkove… Možda je prerano da sudimo, ali po onome što sada vidimo, "Igra prestola" verovatno će steći status kultne. Ako ništa drugo, definitivno je obeležila jednu televizijsku epohu.

Štaviše, svaka dekada ima svoju seriju koja je nepobitno obeleži. Kad pomislimo na televiziju osamdesetih godina prošlog veka, prva asocijacija nam je "Dinastija" (1981–1989). Ako treba da odaberemo jednu kultnu seriju devedesetih, to je svakako "Tvin Piks" (1990–1991), ali prekratko je trajao i premalo je to epizoda da bi ga vezali za epohu. U komercijalnom, fanovskom, modnom i svakom drugom smislu, devedesete je ipak obeležila tinejdžerska saga o bogataškoj deci "Beverli Hils 90210" (1990–2000). I "Dinastija" i "Beverli Hils" snimane su u čuvenoj "Speling" produkciji Arona Spelinga, kralja sapunskih opera.

Međutim, na prelazu u novi milenijum, 1998. dešava nam se "Seks i grad", serija koja, kakva god osećanja danas gajili prema njoj, ostaje kult ranih dvehiljaditih. Avanture četiri Njujorčanke držale su nam pažnju do 2008. kad smo se pozdravili sa Keri, Samantom, Mirandom i Šarlot. No, "Speling" produkcija u to vreme više ne postoji, a primat na televizijskom tržištu preuzima HBO, koja producira i "Seks i grad" i "Igru prestola".

PONJAVE U ZIMOVRELU

Kada bi trebalo nekome ko nikada nije gledao "Igru prestola" objasniti šta je to, objašnjenje ne bi moglo da bude kratko. Sa "Dinastijom" je lako: porodična saga o bogatoj porodici tajkuna. "Beverli Hils" – još lakše: bogati tinejdžeri se zaljubljuju i raskidaju. "Seks i grad": četiri singl žene u Njujorku traže ljubav. "Igra prestola"? Uh, epsko-fantastična saga sa primesama antičke drame, biblijskih elemenata, Šekspira, političkog trilera, sapunske opere, sa sve zmajevima, džinovima, patuljcima, zombijima, "jezovukovima" i supermoćima.

Zanimljivo je da "Igra prestola" nikada nije bila najgledanija, primat je uvek imao "Bing Bang Theory", komedija o ćudljivom geniju Šeldonu. Nije bila ni najskuplja: veći "uvoz" britanskih glumaca, koji su po pravilu jeftiniji od američkih, nije zapamćen u istoriji televizije. Čak i produkcijski, naročito u prve tri sezone, i laiku je bilo jasno da se štedi čak i na specijalnim efektima: ako ima zmajeva, neće biti "jezovuka" (vukova koji prate decu iz kuće Stark iz Zimovrela), ako ima mnogo "skupljih" glumaca, nema ni vukova ni zmajeva, a radnja se uglavnom odvija u enterijeru. Glavna kostimografkinja davnih je dana priznala da Džon Snežni, ključni lik serije, nosi gunj koji je zapravo jambolija iz Ikee (videli smo ga u toj ponjavi i na samom kraju serije).

Sa godinama, jedan od zaštitnih znakova "Igre prestola" postale su i dramaturške brljotine. Prve tri sezone snimane su po knjigama Džordža R. R. Martina "Pesma leda i vatre". Do tada je još nekako i išlo, ali, budimo iskreni, ni Martin nije vešt pisac, pa mu je trebalo vremena da nauči neke osnovne stvari. Na primer, da ne može iz čista mira da ubije lik, naročito ne lik koji je veći deo vremena nosilac radnje (Ned Stark u prvoj sezoni) ili da ne može da napravi pokolj iz kog se niko ne izvuče živ ako likovi kojima je prosuo creva nisu razvijeni do kraja. Serija nije uvek uspevala da isprati ni osnovni protok vremena: Deneris Targarjen, majka zmajeva, jaše ka Vesterosu, rekao bi čovek – godinama. Džon Snežni putuje do Noćne straže mesecima. Gledamo ih po čitavu sezonu ili duže kako se vucaraju, a onda, već u prvoj epizodi sledeće sezone neko drugi pređe istu tu relaciju u dve scene i pojavi se baš kad je najpotrebniji.

Od treće sezone, a naročito u poslednjoj, osmoj, ozbiljno je škripala i gradnja likova. Kao da su scenaristi, D. B. Vajs i Dejvid Beniof bili lenji, pa su zaboravljali osnovne karakteristike likova. Na primer, u poslednjoj sezoni, Sansa Stark, osoba koja nesumnjivo od početka pokazuje talenat za politiku i žena koja se u životu ozbiljno nagledala mučenja i klanja (pa i muža sadistu ubila tako što je pustila da ga besni psi rastrgnu živog), naprasno počinje da se ponaša kao tipična damica u nevolji i ne zna kako se koristi bodež, da bi već u narednoj epizodi opet postala ozbiljan politički strateg i vladarka koja želi nezavisnost svoje, da ne poveruješ – severne pokrajine unutar Vesterosa, unije sedam kraljevstava. Sansu bismo im još i oprostili, ali ozbiljan propust, koji nije prepisan iz knjige, jeste lik Džona Snežnog: osam sezona nam je suflirano da su on i Deneris Targarjen ključni likovi. Osam sezona publika licitira ko će od njih dvoje sesti na presto oko kog se vode ratovi, pletu spletke, ubijaju kraljevi. Ali, sve do druge polovine poslednje epizode, dakle, 72 i po epizode, ovaj glavni junak ne preduzima skoro ništa. Njemu se stvari samo dešavaju, okolnosti ga snalaze, a on ide kako ga vetar nosi i isključivo trpi radnju. Za to vreme, oko Deneris, majke zmajeva, plete se fan baza koja navija da ona zasedne na Gvozdeni tron. Zašto? Pa, zato što je iz loze Targarjena, pa polaže pravo na njega. Ko nije čitao knjige, do kraja sedme sezone nije znao da isto pravo polaže i Džon Snou. I on je legitimni Targarjen, ali ako čitaoci do sada nisu shvatili zašto svi misle da je vanbračni sin Neda Starka, kasno je da objašnjavamo: porodična stabla dinastija Vesterosa jako su komplikovana, pa nije bez razloga internet krcat infograficima, mapama i ostalim sadržajima u kojima se objašnjava ko je tu kome šta (ima porodično stablo čak i za zmajeve). Dakle, osam sezona publika navija da na presto sedne neko ko nije ni najmudriji ni najpametniji, nema čak ni dobru dušu, ali ima pravo po krvi. I niko u tome ne vidi ništa sporno.

Pa, dobro, kad u toj "Igri prestola" od samog početka škripi, nema logike, kad je sve samo miš-maš odavno potrošenih arhetipa, tropova i mitova, kako postade toliko popularna?

KOD TRONA NEMA DA NEMA

Ovo pitanje će, sasvim izvesno, u narednim godinama biti tema brojnih seminarskih radova i doktorskih disertacija na društvenim naukama. Sa naše tačke gledišta, iz perspektive običnog gledaoca, "Igra prestola" ima nekoliko kvaliteta koje nikada nijedna serija ranije nije imala.

Prvo – odličan tajming: "Igra prestola" pojavljuje se usred ere fandoma, relativno novog fenomena, ali kako ništa na ovom svetu nije baš sasvim novo, nije ni to. Reč je o slepom obožavanju publike (davanje imena deci po likovima iz serije), besomučnoj komercijalizaciji (šolje, majice, konferencije obožavalaca, sveske, knjige i pernice sa amblemom serije, pa čak i ograničena serija karata za metro u Londonu u sklopu promocije sedme sezone). Kao što rekosmo, iako nijednog trenutka nije bila najgledanija, ova serija od početka (najpre zahvaljujući knjigama) ima bazu fanova koji su slepo lojalni i nije im dovoljno da među herojima i antiherojima Vesterosa provedu jednu epizodu nedeljno. Njima trebaju teorije, beskonačne diskusije na internetu, konstantna razmena utisaka (autorka ovog teksta svedočila je jednoj pijanoj kafanskoj svađi kojoj je uzrok bila upravo ova serija). Ovako žestoko "loženje" obožavalaca nateralo je mnoge koje epska fantastika apsolutno ne zanima da sednu i gledaju, ne bi li shvatili na šta se to ljudi lože. Fandom, međutim, ima i svoju mračnu stranu, a ona se najbolje vidi na primeru "Igre prestola". Fanovi su besni i nezadovoljni krajem, ali na to ćemo se vratiti kasnije.

Druga jaka strana serije jeste činjenica da nema nevinih: nijedan lik nije apsolutno dobar ni neupitno zao. Tu ni Dž.R.R. Martin ni scenaristi nisu imali milosti ni prema kome: nisu pošteđeni ni epizodisti ni glavni junaci. Upravo zato serija je postala prepoznatljiva po apsolutno neočekivanim obrtima koji gledaoca brzo učine ovisnikom od licitiranja ko sledeći gine ili ko će koga ubiti.

Kad vas jednom uvuče u svoj svet, "Igra prestola" vas ne pušta, kakav god da vam je senzibilitet za serije. Da, serija se zvanično izdaje za epsku fantastiku, ali kako odmiče, sve je manje fantastično, a, ruku na srce, nije ni mnogo epsko. Volite sapunice? Pa, toga najviše i ima. Političke spletke? Hvala Varisu i Bejlišu, ima koliko ti duša ište. Ljubavni zapleti? O, ko će ih sve nabrojati, tu tek ima da se bira: ako vam ne smeta incest, možete patiti zbog sirotog Džejmija Lanistera koji čini svakojake zulume jer je zaljubljen u rođenu sestru bliznakinju Sersei, vazda gladnu moći i vlasti; klasična ljubavna priča sa tužnim krajem – Džon Snežni i Igrit; topla, nežna ljubav sa hepiendom – Sem Tarli i Gili; ljubav pod otežanim okolnostima (jer on je evnuh) – Sivi crv i Misandei; nemoguća ljubav – Džendri i Arja; slepa, destruktivna ljubav – opet Džon Snežni i Deneris (koja mu je tetka, ali to u ovoj seriji nikom nije važno)… Ljubavnih zapleta ima ko pleve, nama ostaje jedino da patimo što Brijena nije izabrala Tormunda ili što Sansa i Tirion, iako venčani, nikada nisu konzumirali brak.

Konačno, uprkos zmajevima, pokoljima, spektakularnim scenama bitaka (sa izuzetkom bitke za Zimovrelo koju nismo ni videli zbog idiotske ideje reditelja da je snima 55 noći pod prirodnim svetlom), apsolutno najveći kvalitet serije jeste glumačka postava. Tu čovek ne može da bude objektivan, pa unapred molimo čitaoce za oprost ako nam se ukusi ne poklapaju, ali još dugo, dugo niko neće prevazići potpuno magičnog Pitera Dinklidža kao Tiriona Lanistera. Mejzi Vilijams (Arja) i Sofi Tarner (Sansa) odrasle su snimajući "Igru prestola" i izrasle u fantastične glumice. Isto važi i za Emiliju Klark (Deneris), koju samo boja kose, inače tamna, a u seriji gotovo bela, spasava od toga da ne ostane zauvek vezana za lik koji joj je doneo slavu. Namerno nabrajamo samo one koji su dogurali (skoro) do samog kraja serije, jer verovatno ni producenti više ne znaju koliko je likova i glumaca prošlo kroz nju. Bilo bi lepo da možemo da kažemo kako i Kit Harington (Džon Snežni) briljira, ali za devet godina promenio je ukupno dva izraza lica (zabrinut i malo manje zabrinut), tako da ništa. Mada, u njegovom slučaju, to nije ni važno. Džona publika voli, pa voli, šta god da radi, odnosno, mnogo češće – ne radi.

NEMOGUĆE DA NISTE PREDVIDELI

Vratimo se finalu. Kao što rekosmo, fanovi su besni, do te mere da milioni ljudi iz celog sveta potpisuju neku smešnu peticiju da se poslednja sezona snimi ponovo. To se, naravno, neće desiti, ali da su autori podilazili fanovima, naročito u poslednje dve sezone, bilo je više nego očigledno. Konkretno, na samom kraju gledali smo kako Džon mazi svog jezovuka, samo zato što je internet to tražio. Takođe, u bici za Zimovrelo, lejdi Lijena, zapravo devojčica od najviše 12 godina, ubija džina (doduše, ubija i on nju), u tipičnoj sceni "David protiv Golijata", samo zato što publika voli klinku koja predvodi celu jednu kuću. Autorka ovog teksta već osam sezona se klati između blagog gađenja prema seriji i apsolutnog obožavanja lika Arje Stark, pa je teško biti objektivan: da li je zaista Arja ta koja je morala da ubije Noćnog kralja ili je i to podilaženje fandomu?

Teoretičarka medija Ana Martinoli i reditelj Stevan Filipović već su na Televiziji N1 govorili o fenomenu ove serije i zaključili da je nemoguće napisati kraj kakvim će svi biti zadovoljni. Međutim, ovolika larma kojoj prisustvujemo od trenutka kad je krenula odjavna špica poslednje epizode, vodi nas ka pitanju: da li fandom, od kog ovakve serije realno žive, preti da ubije autorstvo? Imaju li fanovi pravo da traže da se nešto dogodi ili ne dogodi ili treba da ostanu samo konzumenti, pa ako im se ne dopada, da prosto promene kanal? Zašto se Dejvid Beniof i D.B. Vajs uopšte osvrću na komentare koji su čak i dijametralno suprotni? Zašto se ne ugledaju na kreatorku jedne druge kultne serije, koja ne glumi da nije sapunica – Šondu Rajms, autorku "Uvoda u anatomiju". Sa "Anatomijom" je uvek sve načisto: biće kako Šonda kaže, počev od toga da likovi iznenada umiru u avionskim nesrećama ili od raka ako glumci koji ih tumače počnu da zahtevaju veće honorare i glume primadone, do toga da Šonda Rajms određene preokrete u radnji iskreno objašnjava time da kao autorka nije znala kuda bi dalje.

I na kraju krajeva, osma sezona kojom su fanovi toliko nezadovoljni bila je potpuno u stilu svih prethodnih sezona "Igre prestola". Epizode su na momente bile neopisivo dosadne i razvučene, da bi se onda radnja naprasno ubrzala do mere kad je teško pratiti, bilo je rupa u scenariju, nedovoljno pompeznih smrti likova koji su bili glavni zlikovci gotovo sve vreme (Sersei), ničim izazvanih smrti (Misandei) i velikih preokreta (poludela Deneris i Bren Stark koji postaje kralj). Najveći problem, čini se, ispao je zbog toga što se miljenica publike, Deneris, pred sam kraj razotkriva kao krvožedna tiranka, a ne osloboditeljka kakvom su je smatrali. Međutim, ovakav kraj može da iznenadi samo one koji su slepo zaljubljeni u Deneris, poput većine muških likova u seriji. Međutim, od prve sezone ona pokazuje tendenciju ka tiraniji: razapinje ljude na krstove, spaljuje ih žive, ubija čitave porodice, uključujući decu, samo zato što ne žele da joj se pokore. Uz to je i ćerka "ludog kralja" i zaista, svakome ko je seriju gledao pažljivo, ali hladne glave, bilo je jasno da i ona polako klizi u kraljevsko ludilo.

Takođe, hladnokrvan "nenaložen" gledalac zna šta je "Igra prestola". U ovakvoj seriji nema srećnog kraja niti može da ga bude. Jedini smislen rasplet je da tron, oko kog se svi i otimaju, bude uništen i da se dosadašnja organizacija vlasti u Vesterosu, koji je očigledno stigao do dekadentne faze, potpuno prekomponuje. Zato Bren Stark, obogaljeni dečak sa severa koji ima moć da vidi celokupnu ljudsku prošlost i jeste logičan izbor – prihvatljiv je svima. Svi likovi koji uspevaju da izvuku živu glavu na kraju serije toliko su užasa videli i doživeli da bi bilo kakav ušećereni hepiend bio uvreda za inteligenciju publike. I zaista: niko tu ne završava bogzna kako srećno. Sansa postaje vladarka nezavisnog Zimovrela, ali po cenu da nikada više ne vidi ni brata ni sestru. Arja, osoba koja je videla sva lica smrti, ne može, takva kakva je, da se vrati u Zimovrelo i da naprasno nađe mir kao plemkinja. Ona mora da luta i bude u stalnom kretanju, jer ako stane, stići će je sve aveti prošlosti. Džon Snou, najvoljeniji lik u "Igri prestola", završava najtragičnije: em je morao da ubije ženu koju voli jer je ista ta žena pretila da uništi svet, em biva prognan na samu ivicu Vesterosa uz zabranu da se ikada oženi i ima decu (i on je Targarjen, a targarjenska luda loza mora da se zatre). Međutim, iako ne dobija sreću, Džon Snežni dobija nešto što nikada nije imao: slobodu. Odlazi u divljinu, u postojbinu svoje prve ljubavi Igrit, konačno oslobođen svih tereta koje je celog života vukao, počev od laži da je kopile, do odgovornosti jer ga je bog svetla vratio među žive i činjenice da je legitimni naslednik trona, a ne želi da vlada.

A Vesteros? Vesteros se konačno približava republici. Bren Stark ne može da ima decu. Od sada pa nadalje, kralja će birati savet šest kraljevstava. Nasledno pravo na presto je ukinuto, demokratija polako stiže. Nije slučajno da taj savet čine epizodni likovi od kojih mnoge do sada nismo ni videli. Zapravo, ovo je jedan vrlo srećan kraj.

(Tekst je objavljen u tjedniku Vreme)