Foto: FaH
Bajk sam parkirao na onaj kameni naslon, ali blizu, niti pola metra od sebe, da ne bih i sam bio žrtva privatizacije
Par dana nakon što sam upoznao Vajdu, našli smo se na Jarunu da popijemo cugu, zapalimo, popričamo...
Predložio sam da odemo do moje frendice koja je taman stigla u Zagreb. Neću navesti njeno ime jer je ne želim provlačiti kroz medije, iako znam tko je ona, i znam tko ju je pokušao vrbovati da napravi tortilje. Ali neću s time izlaziti u javnost. Nomina sunt odiosa, buraz.
Uglavnom, s Vajdom sam se našao kod one NLO crkve na Jarunu, Sveta Mati slobode.
Na dva kotača sam non-stop otkad sam obavio privatizaciju nad frendovim bajkom. Nemojte me osuđivati, ja sam samo čovjek tranzicije, a u tranziciji je svašta dopušteno. Svjestan sam da će mi jednom pokucati na vrata i tražiti svoj bajk, možda i kamate. Ali do tada živim u zaboravu, kao da nema sutra. Živim danas jer danas je novo jučer, ali poboljšano, hipertrofirano, nabrijano. Svakim danom sve više napredujem u objašnjavanju samom sebi kako svi moji postupci imaju makar suptilni premaz pravednosti, ako ne kozmički, a ono bar osobni. Ali da se vratim na događaj.
Nakon druškanja kod frendice, otpratio sam Vajdu do jarunske stanice. Tamo smo stali i pričali. Već je bilo kasno i tramvaj je rjeđe vozio. Mislim si, odlično - imam vremena za spiku.
I tako sam počeo drviti o raznim glupostima, duhovito ali s taktom. Bajk sam parkirao na onaj kameni naslon, ali blizu, niti pola metra od sebe, da ne bih i sam bio žrtva privatizacije. Dok smo pričali, perifernim vidom sam primijetio da neki lik sa stanice akta bajk. Baš blatantno, otvoreno. Tu me sijeci ako nisam osjetio da lik ima agendu, da nešto planira poduzeti u vezi bajka. I onda se dogodilo očekivano.
- E buraz, te mogu nekaj pitat, obratio mi se stranac sa stanice.
Iz njegove pojavnosti je vrištalo: ja sam lopina. Profil lika - srednje tridesete, jednobojna kaki majica, metar devedeset, kosa na par milimetra, prazan ruksak.
Pritisak je bio na meni, morao sam sve dobro odigrati pred Vajdom. Nije bilo mjesta za greške.
- Reci, kaj je...
Lik se ustao i prišao bajku. Automatski sam zaboravio na Vajdu i primakao se onih pola metra.
- Jeben ti je bajk, buraz. Je-ben. Kolko si dao za njega?
- Dao sam dosta, ali kaj te se tiče... Je, dobar je, tenks.
- Dao si bar petaka, a? Jeben je bajk, jeben. Ali moram te nekaj pitat.
- Kaj...
- Zakaj nemaš prednje amortizere?
To je bilo pitanje koje nisam očekivao, a nije bilo ni vrijeme ni mjesto da mu objašnjavam da se privatiziranom bajku ne gleda u zube. Malo me sprcao, nasmijao sam se i odgovorio.
- Nema, istina, ali ako bolje pogledaš, fali mu još stvari, nema ni svjetlo... Ali dobar je bajk.
- Ma je, buraz, bajk je jeben, fakat jeben. Zanima me baš kakav je to osjećaj vozit bez prednjih amortizera, sigurno je fora.
I onda šok. Lik me pogledao ravno u oči i opušteno pitao - mi daš đir?
Da ziher, frende. Dam ti đir. Znam te minutu i pol i iz tebe vrišti da si lopov. Evo ti bajk, a evo ti i dve glave u pdže, nek se nađe.
- Frajeru, kaj si ti normalan?, velim mu.
- Joj dobro sori, kaj si se odma sav tak, dobro, dobro..., rekao je lik polukoherentno i sjeo se nazad na stanicu.
Vajda se sa strane smijala. Baš mi je drago da sam ju zabavio? Taj čas je došao tramvaj i oboje su otišli, a ja sam se bajkom vratio doma.