Novinarke ne kleče

novinarke-ne-klece-4017.jpg

Idem na proteste redovno, pomažem u organizaciji, dajem predloge, na poslednjem sam protestu čak i urlala u megafon. Novinarka sam, ali sam i feministkinja. Ne mogu da izaberem na kom me je od ta dva nivoa Gašićeva džiberska opaska više pogodila, a neću ni da biram. Lični identitet je složena stvar i svaki zahtev da se opredeliš za jednu od svojih ličnih crta je sumanut
Idem na proteste redovno, pomažem u organizaciji, dajem predloge, na poslednjem sam protestu čak i urlala u megafon. Novinarka sam, ali sam i feministkinja. Ne mogu da izaberem na kom me je od ta dva nivoa Gašićeva džiberska opaska više pogodila, a neću ni da biram. Lični identitet je složena stvar i svaki zahtev da se opredeliš za jednu od svojih ličnih crta je sumanut
Foto: 
Radomir Martin/Facebook

Kolegica Tamara Skrozza ponovila je više puta: "Dragi kolege, bez nas, oni ne postoje!" To treba ponavljati dok svi ne budemo ustali i rekli: neću klečati. Dok svi ne budemo vikali na sav glas više puta pitanje na koje vlast odbija odgovoriti. To nećemo postići osudom kolega koji su u strahu, nego postavljanjem paradigme, osobnim primjerom i ohrabrenjem. To je građenje solidarnosti. Osudom ćemo ih samo odbaciti. A što nas bude više, cijena koju plaćamo da bismo slobodno radili svoj posao, bit će niža

Nije lako napisati novinarski tekst o dešavanjima u kojima si i sama akter. Uvertira je manje-više poznata. Ministar odbrane u Vladi Srbije, Bratislav Gašić uvredio je i ponizio novinarku B92 Zlatiju Labović izjavom: "Volim novinarke koje ovako lako kleknu", nakon što je koleginica klekla, kako ne bi ušla u kadar dok uzima izjavu od Gašića.

Nakon incidenta, premijer Srbije Aleksandar Vučić najavio je smenu "Bate" Gašića, koja se još uvek nije dogodila. Zato što Gašić još uvek nije smenjen, novinari širom Srbije održavaju ulične proteste. Tu dolazimo do ličnog angažmana potpisnice ovih redova i molbe čitaocima da iz tog razloga ovaj tekst uzmu sa zrnom soli. Nisam objektivna, nemojte mi bezrezervno verovati.

"Ulični protesti novinara širom Srbije" zapravo je žestoko preterivanje. U sedam gradova okuplja se između 15 i 50 ljudi i drži papire A4 formata na kojima piše "Novinari ne kleče". Protesti se održavaju ponedeljkom uveče, sa pauzama od po dve nedelje. Nemamo dozvole za održavanje skupova, nemamo ozvučenje, nemamo binu, niti plan akcije, nijedno novinarsko udruženje nije zvanični organizator protesta, iako ga podržavaju sva...

U Beogradu koristimo poluispravan megafon koji su nam donirali aktivisti iz Inicijative "Ne davimo Beograd" (to su vam oni što se bune protiv "Beograda na vodi"). Šira javnost besna je što na skupovima nema više novinarki i novinara. Feministkinje nas ubijaju po društvenim mrežama što od slučaja pravimo esnafsko, a ne žensko pitanje.

Idem na proteste redovno, pomažem u organizaciji, dajem predloge, na poslednjem sam protestu čak i urlala u megafon. Novinarka sam, ali sam i feministkinja. Ne mogu da izaberem na kom me je od ta dva nivoa Gašićeva džiberska opaska više pogodila, a neću ni da biram. Lični identitet je složena stvar i svaki zahtev da se opredeliš za jednu od svojih ličnih crta je sumanut. A i pun mi je kufer politika identiteta. Na kraju dana, svi smo ljudi i urlaću u megafon za svakog među ljudima ko je ponižen, uvređen i obespravljen.

Tu dolazimo do pitanja solidarnosti i toga zašto na protestima nema više novinara. Godinama već, vučem se po tribinama i konferencijama o stanju u medijima i slušam primedbe o premalo solidarnosti među novinarima. Primedba je na mestu, ali ton kojim se izgovara je, ako mene pitate, pogrešan. Ton je osuđujući i prekoran. U podtekstu stoji ono neizgovoreno: "Gade mi se kolege koje neće da isprave kičmu i bore se za sopstveno dostojanstvo."

E pa, meni se takve kolege ne gade, iako sam, da bih ovaj posao mogla da radim, žrtvovala bilo kakvu ekonomsku sigurnost. Kasnim s ratama za kredit, dužna sam do guše, podstanarka sam, neudata, ponekad se prepadnem da sam možda trudna pa upadnem u frku gde smestiti krevetac u 20 kvadrata stambenog prostora, kako zaraditi za kiriju, itd. Ipak, radim svoj posao slobodno. I znate šta: volim ga, iako on mene ne voli, a ponekad me i tuče.

Moje životne okolnosti nisu slučajnost: sama sam odabrala. Znala sam da je cena slobode govora skupa, preskupa, ali sama sam, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, odlučila da je plaćam. Ali, sto puta ali: apsolutno nemam nikakvo pravo da od bilo koga drugog očekujem ili tražim da učini isto. Da žrtvuje egzistenciju, sigurnost, mentalno zdravlje, pa čak i fizičku bezbednost... Da se izloži pretnjama, gadostima, svakodnevnim uvredama. "Idi sisaj kurac uredniku ili hrani mačke" je najnovija iz repertoara koji mi svakodnevno pristiže preko društvenih mreža, kad smo već kod seksizma, mizoginije i novinarstva.

Zlatija Labović, žena koja čestito i bez preteranog javnog eksponiranja radi svoj posao, otkako ju je Gašić uvredio, dobija deset puta gore uvrede i pretnje. Sad su i kolege "u protestu" počele da se tiho bune što je nigde nema i ne priključuje se protestima. A da je malo ostavimo na miru? Pa čak ni medijska kuća u kojoj radi nije stala iza nje dok se javnost nije pobunila zbog Gašićevog ispada. Koga ona ima da joj čuva leđa? Moji urednici, kojima, hvala bogu, ne sisam nijedan deo tela, uvek znaju gde sam, s kim sam i šta radim. Čuvamo leđa jedni drugima. I svi plaćamo istu cenu. Ali smo slobodni i ne klečimo.

A mogli bismo i mi da kleknemo, nuđeno nam je, ali smo se na ponudi zahvalili. Da li sada treba da se kurčimo kako smo neki prvoborci i čuvari vatre, heroji udruženog rada? Treba li da sve one kolege koje se plaše urednika, vlasnika medija u kojima rade – odbacimo i pustimo da budu bespomoćno propagandno oružje u tuđim rukama. Ne, ne i ne. Treba da radimo ovaj posao isto kao i do sad. Treba da izlazimo na ulicu i vičemo u megafone sve dok u Srbiji postoji makar jedan uplašeni novinar.

Moja koleginica Tamara Skrozza, na poslednjem protestu ponovila je više puta: "Drage kolege, bez nas, oni ne postoje!" To treba da ponavljamo sve dok nas ne bude bilo ne pedeset, nego prvo 250, pa hiljadu, dok svi ne budemo ustali i rekli: neću da klečim. Dok svi ne budemo, kao novinarka Televizije N1 na Vučićevoj konferenciji za novinare, vikali na sav glas više puta pitanje na koje on odbija da odgovori. To nećemo postići osudom kolega koje su u strahu, nego postavljanjem paradigme, ličnim primerom i ohrabrenjem. To je građenje solidarnosti. Osudom ćemo ih samo odbaciti. A što nas bude više, cena koju plaćamo da bismo slobodno radili svoj posao, biće niža.