Sjećanje u službi zaborava

Malo je poznato da kralj Aleksandar I Karađorđević, onaj za čijeg su se vakta u jednu kraljevinu ujedinili Srbi, Hrvati i Slovenci, i koji je stradao u Marsejskom atentatu, uz svoje ime u zvaničnoj istoriji ima pridodat nadimak Ujedinitelj. Biće da se srpski premijer Aleksandar Vučić „naložio“ na ideju da ga zvanična istorija upamti kao Aleksandra Pomiritelja. U tu svrhu, 27. avgusta će u Beču i zvanično predstaviti predlog o poštovanju žrtava rata u bivšoj SFRJ u pet tačaka. Jedna od njih biće i da se ustanovi jedan zajednički dan sećanja na sve žrtve rata na prostoru bivše SFRJ.

Predlog je naišao na negativne reakcije lidera drugih zemalja regiona. Hrvatski premijer Milanović i šef kosovske diplomatije Tači glatko su ga odbili, dok je Bakir Izetbegović inicijativu ocenio kao preuranjenu. Vučić se ovih dana na konferencijama za novinare, koje svako malo organizuje, kune da njegov predlog nije marketinški trik, te da ga negativne reakcije iz regiona nisu iznenadile, ali ni pokolebale.

Da li je reč o marketinškom triku ili ne, apsolutno je nebitno. Čitava Vučićeva vladavina od 2012. na ovamo jedan je veliki marketinški trik, zasnovan na patetičnim zaklinjanjima („Danonoćno radim za dobrobit Srbije i znam kako ću skončati“; „Niko neće blokirati autoput ili ja neću biti premijer“), lažnim obećanjima (zamoliće MMF da struja ne poskupi, pa da poskupi upola manje, vratiće plate i penzije na nivo pre smanjenja, rešiće 24 sporne privatizacije), te na štelovanju rezultata svoje vladavine („Toliko nam dobro ide da mi je neprijatno da o tome pričam.“)  

Digresija: taj patetični vučićevski diskurs preuzeli su i drugi funkcioneri Srpske napredne stranke, pa tako onomad gradonačelnik Beograda Siniša Mali reče da, ako rekonstrukcija Bulevara Vojvode Stepe, jedne od najvećih ulica u Beogradu, ne bude zadovoljavajuća, građani mogu slobodno da ga vešaju na Terazijama. SNS kadrovi, dakle, smatraju građane koji su za njih glasali varvarima i besnim seljanima sa vilama, koji jedva čekaju da bese, linčuju i kamenuju na smrt.

No, manimo se digresija. Da vidimo šta ćemo sa tim danom sećanja Aleksandra Pomiritelja. Rekao je, dakle, da ga negativne reakcije nisu pokolebale. Zdrav razum nameće pitanje: kako misli da realizuje taj svoj plan od pet tačaka, ako niko drugi u regionu ne želi da u tome učestvuje?

Umesto da razmisli zašto niko ne želi sa njim da se igra pomirenja, Vučić tvrdoglavo gura kao tenk (aluzija namerna!), usput tvrdeći da sve to nije marketing, nego iskrena želja za pomirenjem.

Hajde da vidimo zašto su svi regionalni lideri okrenuli glavu od Vučićeve pružene ruke. Zato što je jednu ruku pružio, a drugu sakrio iza leđa i ukrstio prste.

Bolje da je Aleksandar Vučić predložio dan sećanja na svoju izjavu „sto muslimana za jednog mrtvog Srbina“. Ili da je predložio da 26. maj bude dan sećanja na vreme kad je table sa nazivom ulice Bulevar Zorana Đinđića baš tog datuma 2007. godine, on lično prelepljavao tablama sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“. Možda nije loše danom sećanja proglasiti 4. oktobar, dan kada je, takođe 2007. u Skupštini Srbije, tokom rasprave o izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine za govornicom pokazao plakat na kom piše „Sigurna kuća za Ratka Mladića“. Ni 24. mart nije loš predlog za dan sećanja. Tog dana Srbija obeležava godišnjicu NATO bombardovanja iz 1999, ali malo njih se seća da je 24. marta 1998. godine formirana vlada tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, u kojoj je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja. Za ovu priču nije bitno to što je reč o najmračnijem periodu za slobodu govora u Srbiji. Bitnije je to što je Vučić sedeo u vladi koja je stajala iza sistematskog ubijanja i progona kosovskih Albanaca tokom jeseni i zime 1998, i dobrog dela 1999. godine.

Nije, dakle, Vučićev motiv za ovaj pomiriteljski predlog nikakav marketing. Onaj pravi, iskreni motiv je nešto mnogo dublje, gotovo ontološko, štaviše, dijalektičko. I uteruje duboku egzistencijalnu jezu. Ono što Vučić želi da postigne predlogom o danu sećanja jeste – zaborav. Želi da obriše iz kolektivnog, pa možda čak i svog sećanja, sebe kakav je bio tokom najvećeg dela političke karijere. Ali to ne biva. I to je trebalo da mu bude jasno onomad u Potočarima kad je ka njegovoj glavi poleteo onaj kamen. Nije taj kamen bio upućen ovom travestiranom, reformisanom, uglađenom i upristojenom sredovečnom Vučiću, nego onom mladom jurišniku krvavih očnjaka kakav je bio do pre samo nekoliko godina. Ali ne, Vučić želi da svi progutamo onu plavu pilulu iz filma „Matriks“ i da zaboravimo da se ikad išta dogodilo. On želi nemoguće i to je ono što treba sve da nas plaši.  

sjecanje-u-sluzbi-zaborava-3478-3710.jpg

Prijedlogom o danu sjećanja na žrtve Aleksandar Vučić zapravo želi postići zaborav. Želi iz kolektivnog, pa možda čak i svog sjećanja, izbrisati sebe kakav je bio tokom najvećeg dijela političke karijere
Prijedlogom o danu sjećanja na žrtve Aleksandar Vučić zapravo želi postići zaborav. Želi iz kolektivnog, pa možda čak i svog sjećanja, izbrisati sebe kakav je bio tokom najvećeg dijela političke karijere
Foto: 
FaH/Tanjug