Svjetsko prvenstvo – korporacijski event sa zabranjenim ulazom

“The greatest weapon in the hand of the oppressor is the mind of the oppressed” Steve Biko

Ovaj citat, jedne od ikona borbe protiv Aparthejda, mi je bio u glavi pre četiri godine, kada sam posmatrao isfabrikovanu euforiju u Južnoafričkoj Republici i mase oduševljenih i egzaltiranih Južnoafrikanaca, presrećnih što se svet konačno “dešava”u njihovom dvorištu. 

Nedavno, kada sam posmatrao proteste na ulicama brazilskih gradova, daleko obimniji i značajniji u poređenju  sa onima u Južnoj Africi, osećam empatiju i zadovoljstvo, pre svega zbog toga što narod Brazila ustvari demonstrira koliko je svestan vremena i koliko je spreman biti politički subjekt. Imajući u vidu koliko su Brazilci, kao i mnogi drugi narodi, skloni, onome što zovem "ludičkom" kulturom, okrenutoj folkloru, muzici, igri, koja često ima depolitizujući efekat, dakle  daleko od političkog angažmana i organizovanja, to dobija još veći značaj.

Odrastajući sa "Doktrinom šoka" Naomi Klajn i prateći tendencije razvoja globalnog neoliberalizma poslednjih decenija, više je nego očigledno da FIFA prati "duh vremena", dok je Svetsko prvenstvo samo njegova lokalna franšiza, koja ustvari predstavlja udžbenički primer kako ta Doktrina funkcioniše na malom prostoru. Kao svaka globalna korporacija, pred "kupce franšize" postavlja gotovo nemoguće uslove,oslobođenje od poreza, stvaranje ekskluzivnih zona kojima pristup imaju samo službeni sponzori, socijalizacija troškova, uključujući neometano i besprekorno funkcionisanje iventa, a to znači visok stepen bezbednosti, povećana policijska kontrole, gušenje protesta i dr.

Međutim, u suštini, to je svakodnevnica liberalnog kapitalizma, sa razlikom u stepenu u pozornosti svetske javnosti koja je u ovakvim prilikama daleko veća. Jer, na primer, velik broj pogibija radnika i nedostatak osnovnih ljudskih i radničkih prava nije karakterističan samo za Brazil, JA Republiku ili Katar, koji dospevaju u žižu globalne javnosti upravo i samo zbog organizacije globalnih događaja. Iz tog razloga, i da bi izbegli pritiske, FIFA, kao transnacionalni holding sa profesionalnim modelom poslovanja, svestan pomenutih  izazova, u budućnosti planira ono što se zove diversifikacija rizika, to jest da se organizacija Svetskog prvenstva raspodeli na više zemalja, ne dovodeći sebe u opasnost da bilo šta sabotira njihov ivent.

Ono što je takođe interesantno je da međunarodna javnost ne reaguje na proteste i ne poziva brazilsku vladu na poboljšanje položaja brazilskih javnih sredstava i javnih usluga, niti podržava defavorizovane slojeve koji protestuju, kao što je znala osuđivati Rusiju ili Kinu za narušavanje elementarnih ljudskih i manjinskih prava, kao da pravo na dostojno zdravstvo, obrazovanje, hranu, pravo na rad i nadnicu nisu osnovna ljudska prava.

Pored svega toga, na drugi pogled, šta nam govori dodeljivanje organizacije Olimpijskih Igara ili Svetskog prvenstva? Naime, radi se o zemljama koje su u ekonomskom usponu i u kojima se stvara značajna srednja klasa, pre svega željna potrošnje. Ovakvi globalni događaji su najbolji način za prodor velikih korporacija na nova tržišta i do konzumera. Fudbalska industrija, kao i sport generalno ima svoju logiku penetracije, koja besprekorno prati i komplementira globalne ekonomske proces. Radi se ekspanzionizmu sportske industrije koja se želi predstaviti gotovo kao ekumenska i ujedinjujuća, pomoću koje se sportu daje jedna kosmopolitska dimenzija, dok je on u suštini samo još jedan marketinški trik.

Dakle, ne treba smetnuti sa uma i ogromnu društveno-političku ulogu koju ima globalni profesionalni sport, koji je deo industrije zabave. U zemljama u usponu, zajedno sa sportom ogromnu ekspanziju doživljavaju filmska industrija, naročito Kina i Indija, muzika, i ostali oblici dokoličarskih sadržaja. Naime, to je najbolji način usisavanja ovih slojeva u kulturnu i samim tim političku sferu kapitalizma i konzumerizma. A to je opet najbolji način depolitizacije slojeva koji trebaju da budu oslonac vlasti i sanitarni tampon između njih i najnižih slojeva.

S druge strane, velika takmičenja daju priliku novim globalnim ekonomskim silama da pokažu uspeh svoje civilizacije tako da je perfektno organizovan ivent u svojoj grandioznosti i pompeznosti samo uspeh koji je postao vidljiv. Ta vrsta novog duha koji se postvario bira način svoje prezentacije, za nekog je nekad bilo trka na mesec, za neke druge, najveći neoboderi na svetu, za treće broj medalja. Taj se iracionalni momenat nadmetanja i demonstracije "dostignuća", u analizi globalnih dešavanja i "sukoba civilizacija" jako često podcenjuje, iako je ta metafizika moći upravo ona koja vodi globalne procese.

U organizaciji takvih stvari, vrbuju se promoteri i ambasadori, zaštitna lica, obično bivših i sadašnjih sportista koji nisu dovoljno svesni političkih, ekonomskih, kulturnih implikacija takvih događaja. Oni su zato trenirani i obučeni kroz karijeru, da ne postavljaju pitanja, da budu apolitični i konformirani, i zbog toga ne čudi što velika većina fudbalera ne može da razume nedostatak entuzijazma koji obično prati SP. Da li se može očekivati od mladog čoveka u svojim dvadesetim, slabo obrazovanog i uglavnom arogantnog, da razume pravu prirodu ovakvih događaja? Ja sigurno nisam razumeo.

Svetsko prvenstvo i druga takmičenja trebaju da se dekomercijalizuju, dok fudbal treba ponovo da postane "people's game", pre svega zbog toga što i dalje velika većina navijača i nas igrača potiče "iz naroda", u punom smislu reči. To nema veze sa romantizmom ili utopijskim maštanjima, već sa težnjom da se ona demokratizuje. Međutim, ako postoji utopija, u negativnom smislu reči, to je onda verovanje da je moguće humanizovati sport, a da se prethodno ne humanizuje samo društvo, kako lokalno tako i globalno.

 

Autor je bivši nogometaš i reprezentativac Srbije koji je loptu natjeravao po brojnim svjetskim travnjacima